Sutra Je Moglo Biti Kasno...

Život
Normal 0

 

 

 Sunce joj je polaku ulazilo u sobu ispunjavajući je toplinom. Nije ga želela, nije joj trebalo. Znala je da sunce nosi novi život, ali ona ni život nije želela. Ležala je budna, nije spavala celu noć, kao i obično. Nije ni razmišljala, samo je plakala. Tiho, da niko ne čuje. Srce joj je drhtalo kao kod malog preplašenog zeca. Razmišljala je da li da ustane, ali se bojala da nema snage za to. Svaki njen pokušaj da išta preduzme bio je neuspeh.

 

Mirna je već dugo bila udata, imala je dvoje predivne dece. Jedno je išlo u četvrti razred, a drugo je trebalo da krene u prvi na jesen. Njen brak je u početku bio veoma lep. Zapravo svima se činilo da je tako. Udala se veoma rano, tinejdžerska trudnoća koja se završila brakom. Morala je, u njenom mestu bi je «razapeli» da to nije uradila. Uostalom, ne bi imala ni podršku roditelja da je drugačije postupila. Udala se za Stefana, iako su se slabo poznavali.

 

Stefan, on je bio glavni frajer u gradu. Završio je neku trogodišnju školu, ko zna kakvu i ko zna kako. Njegovi roditelji su radili u inostranstvu, tako da mu novaca nikad nije nedostajalo. Oženio se s Mirnom, iako brak nije bio za njega. Zapravo, ništa nije bilo za njega. Ima takvih ljudi, za koje ništa u životu jednostavno nije. Lutaju po ovom svetu bez cilja, svrhe. Nema ih puno, ali ih ima.

 

Bilo im je lepo prvih par godina. Rodilo se dete, muško. Bili su srećni, presrećni. On je čak otvorio i neku radnju i počeo da radi. Njegovi roditelji su im kupili stan. Imali su sve, skoro sve. Stefanu je ubrzo dosadio plač bebe, brojne obaveze. Dešavalo se da i po nekoliko puta dodje kući pijan. Mirna je bila smirena. Nije se previše uzrujavala, mislila je da će poroći. Ali jedino što je porlazilo bili su dani.

 

Pričalo se da je vara na sve strane. Jeste da su to bile čaršijske priče, ali ne kaže se džaba «gde ima dima ima i vatre». Ovde ne samo da je bilo vatre, nego je požar buktio i više nego što su ljudi pričali. Ona se pravila gluva, nije želela da veruje u to. Dobili su još jedno dete. Ovaj put devojčicu. Pred ljudima su zaista delovali, kao jedan skladan mladi bračni par. Svi su govorili, da je iz te trudnoće koja je bila neželjena rodjen jedan lep brak.

 

Stvari su zapravo bile drugačije. On je pio, ona patila sama. Prijatelja nije bilo. Jer se većina razlišla, studirali su.  Dolazio je kući, sada svaki dan pijan, ako bi uopšte i dolazio. Nije smela ništa da mu kaže jer bi se to završavalo sa modricama po njenom telu. Da, život joj je postao pakao. Pokušala je da ga napusti. Odlazila je ali se vraćala i tako već dve godine.

 

Sinoć, sinoć ju je premlatio više nego ikada. Deca su preplakala celu noć, ona nije mogla više da plače. Nije bilo suza. Samo krv se slivala niz njeno bledo lice. Srce joj je lupalo kao da će svaki čas da pukne. Nije osećala bol, iako je bila pretučena. Osećala je prazninu. Konačno je shvatila sve svoje greške. Shvatila je da ne živi niko sa nijm i da niko ne zna kako je njoj. Postalo joj je briga šta će misliti drugi. Konačno, nakon toliko godina. Više nije imala šta da izgubi, ali nije imala hrabrosti ni snage ni za šta. Bila je ispijena.

 

Sunce je počelo da joj prži rane, još uvek sveže i bolne. Pogledala je pored sebe, on nije bio tu. Pored nje je stajao samo krvav jastuk. Natopljen njenom krvlju. Ustala je, u onoj pocepanoj spavaćici, povela decu i krenula. Nije znala kuda će, ali je znala da nekud mora.

 

Bojala se da je ne pozove da se vrati. Znala je da bi se vratila. Zbog toga je otišla u policiju. Čekala je veoma dugo da bi ustanovili čija je nadležnost. Prebijena žena, a niko nema da je primi da je sasluša. Nakon nekog vremena ušla je i ispričala sve. Gušila se u suzama...

 

On je uhapšen... Proveo je u zatvoru neko vreme. Razveli su se. Ona je dobila starateljstvo nad decom. Stan je prodala i odselila se. Živi u drugom gradu. Uživa u deci, otkriva čari života. Ponovo je rodjena. Jedino što se zapita jeste: zašto joj je trebalao tako dugo da shvati da NIKO nema prava da joj uništava život.

Trekbekovi (0) Komentari (31)   

Misterija Jednog Izvora...

Život

 

 
 
Napolju je bilo veoma hladno. Zima kao zima. Te godine je i sneg napadao. Grad je bio lep, nekako čist, beo. Približavala se i Nova godina, pa su svi bili nekako veseli. Te večeri, sam išao u šetnju sa mojom veoma dobrom prijateljicom. Šetali smo prilično dugo. Nismo osećali ni hladnoću, niti smo se obazirali na promrzle prste. Pričali smo o svemu i svačemu, smejali se, sećali se nekih ranijih vremena. Veče za pamćenje. Sve je bilo nekako kao na filmu.

 

Dok smo šetali došli smo do jedne česme. Voda koja izvire, već dugo nije za piće. Slabo ko silazi stepenicama do samog izvora. Ali voda, kakva god da bila teče. Čini mi se da je dosta toplija od temperature koja je bila napolju, jer je isparavala. Vraćao sam se i kasnije na to mesto, ali nikad mi nije delovalo tako magično i čarobno kao tada.

Tada mi je ona rekla da ima jednu veoma divnu priču vezanu za taj izvor i česmu. Zamolio sam je da mi ispriča. Bilo je hladno, ali sam bio raspoložen da je čujem.

- Kada sam bila mala, počela je, živela sam u onoj zgradi preko puta česme. Bilo je veoma toplo. Leto nikad toplije. Dobro ja to kažem uvek, meni je svako leto toplije od prethodnog. Tog dana nestalo nam je vode iznenada. Niko to nije očekivao. Mislili smo doćiće brzo.Imali smo nešto vode u frižideru. Niko nije hteo da ide da kupi još. Zapravo tada nismo ni mogli da je kupimo, jer je rat trajao, i nismo imali para da kupujemo flaširanu vodu.

Baka nam je rekla da naspemo vodu sa česme preko puta zgrade. Moja baka je stara Sarajka, divna jedna žena, ona je obrazovana, načitana. Ja nju tako volim da slušam. Šta god da mi kaže ja bih nju poslušala. Jednom...

-Vrati se na temu, smrzoh se. - Konačno sam rekao. Ona kad počne o baki, to zna da traje satima. Možda vam nekad i ispričam.

-Dobro, dobro, vraćam se na temu. Ja sam uzela flaše i sišla da sipam vodu. Nasula sam jednu i usput sam se pomalo prskala tom vodom. Bilo je pravo osveženje. Mislim da sam prilično dugo stajala na tom izvoru. Sipala, pa prosipala, opet sipala i opet prosipala. Uživala sam. Onda mi je prišla neka žena. Prilično namrgodjena starija. Gledala me je čudno i prekorno. Ja sam se uozbiljila, najviše što sam mogla. Bila sam dete. Nastavila sam da sipam, kako bih što pre nasula i otišla. Onda mi se ona obratila. Za divno čudo, glas joj je bio smiren, blag u potpunoj suprotnosti sa njenim izgledom. Prišla mi je pomilovala me po kosi. Rekla mi je...

-Jooooj. Molim te skrati malo, znam da opisuješ divno, ali ja se smrzoh. -Ne znam kako sam to progovorio, jer mi je vilica bila zaledjena.

-Evo, sada će ono najvažnije. Tada mi je rekla nešto veoma, veoma poučno. Dobro obrati pažnju, rekla mi je nešto što će te stvarno iznenaditi. Kome god sam ovo pričala ostao je bez reči nakon toga. Svi su stajali skamenjeno. Rekla mi je... "Sine, ta voda koju sipaš u flaše. Što je nosiš kući. Ona, sine, nije voda koju treba piti." Gledala sam u nju zbunjeno. Znala sam da šta je u pitanju.

-Da nije prokleta.- Nisam mogao da je ne upitam.

-Ne, nego mi je rekla: "Ta voda, sine... Ona je zagadjena".

Šta mi je ostalo nego da se nasmejem. Smejali smo se kao ludi. Pričala mi je duže od pola sata izmišljenu priču bez poente, koju sam ja pažljivo slušao i smrzavao se sa njom. Nadam se da se i vi smejete ako ste je pročitali bez kraja i preskakanja. I da vas je ova zimska priča barem malo rashladila, ako nije uzmite limunadu ona hoće :)

Trekbekovi (0) Komentari (29)   

Da Li Je Novac Sve?

Život

         

 

            Da li možemo da imamo sve??? Pretpostavimo da možemo. A šta ako imamo sve? Kakav će biti naš život, čemu ćemo se nadati, šta sanjati, čemu težiti...?

            Ne želim da imam sve, ne želim da imam mnogo.Hoću da budem srećan, što postojim, što živim, što imam prijatelje... Da se radujem sitnicama, malim pažnjama, osmesima prolaznika... Mnogi koje znam kad idu na rodjendan ili neko drugo slavlje kod osoba koje imaju «sve» ne znaju šta da im poklone,  a da se obraduju. Oni koji imaju sve, ne raduju se ničemu više, jer sve što mogu da dobiju oni to već imaju. Meni je super, šta god da dobijem, drago mi je. Radujem se, jer znam da neko misli na mene.

            Imao sam prilike da budem sa ljudima koji skoro svaki dan kupuju neki novi deo odeće. Ili majicu, ili pantalone...Ja nemam para za to, ali ne žalim. Kada kupim nešto, ja se toliko emotivno vežem za to. Odmah sa tim povežem neke ljude, i lepe dogadjaje koji su mi se desili. Posle mi prosto bude žao kada sa majice ili pantalona spadne boja, ili se pocepaju. Oni koji imaju sve, taj komad odeće je samo jedan u nizu, a meni je to jedna nova uspomena!

            Znam mnoge, koji imaju čitave biblioteke a glave prazne. Knjiga nemam puno. Većinu sam ih dobio. Nemam para da ih kupim. One koji imam me vežu za divne ljude, prijateljstva... Ne mogu da kupujem knjige često, ali zato članstvo u biblioteci nije tako skupo, a broj knjiga ogroman :)  Čak i čekanje na listi da dodje moj red na knjigu ima nekih čari. Tada mi knjiga postaje nekako draža.

            Nije mi zanimljivo, kad nešto dobijem bez ikakvih prepreka. Mnogo su mi draže stvari za koje sam se pomučio da bi došle do mene. Nekako one predstavljaju nagradu za moj trud. Osećaj da ste nešto osvojili je divan.

            Ne želim da imam sve, želim da uživam u onome što imam. I naravno da sanjam.... To je tako divno. Mašta može svašta, mnogo više od novca.

Trekbekovi (0) Komentari (30)   

Ako Te Ne Ubije, Blog Te OjačA(Moja Ispovest)

Život

NAPOMENA: Ovo nije tekst o dešavanjima sa bloga prethodnih dana, tako da koga to interesuje, neka ga zaobidje!!!

Blog sam počeo da pišem nekad davno, zapravo, ne tako davno. Pre nešto više od godinu dana. Imao sam drugi nick, sličnu priču i drugačije motive. Pre toga sam čitao druge blogove i pitao sam se da li bi moje tekstove neko čitao. Zbog toga sam se i upustio u avanturu. 

Sve je bilo lepo do prve krize. Tada sam imao problema sa jednom osobom koja mi je uporno slala privatne poruke(na tom blog servisu je to bilo moguće), a ja nisam znao da je jednostavno mogu prijaviti administratoru. Bolelo me je i to što mi je ta osoba bila blog prijatelj, jedan od najboljih, a poruke ni malo prijatne. Za taj blog su saznali neki ljudi koji me poznaju lično. I mnogi su se našli uvredjeni zbog toga što sam pisao o njima, iako ničije ime pomenuto bilo nije(ju, još se i rimuje). Bilo je šta je bilo, ja sam prestao. Osećao sam se jako teško. One prazne stranice su mi mamile suze, ali preživeo sam.

Nakon pauze od dve sedmice krenuo sam ponovo u avanturu. Podelio sam to što se desilo na prethodnom blogu sa novim čitaocima. Pisao sam, ali niko od mojih prijtelja nije znao za to. Zapravo niko nije znao ko sam ja. Tako je bilo do skora. Kada je počela ova priča oko kradje i sve ove naše svadje(opet sam uspeo rimu da ubacim Wink). Nisam više mogao da izdržim. Ja kad ne bih na usta, na dupe bih. Rekao sam to dvema prijateljicama, koje su pominjane više puta u mojim tekstovima.

Znao sam da će čitati blog, ali nisam mislio da će ih interesovati već da će odustati kod prve strane. Ali ja sam o njima pisao malo više. Zapravo puno više.(Alkohol ,Moja procena:(,Nevaspitanje, i još neki da ih ne tražim) Svi ti članci su nastali u momentima kada sam zaista tako mislio. Ne kajem se ni zbog jednog. Nije baš sve u potpunosti bila istina, premda je deo svakog mog članka istina ili inspirisan istinom.

Nije im prijalo to što su videle. A kome bi? Da čujete neke stvari, podobro nakićene, koje ni slutili niste da neko misli o nama. Ja ne znam kako bih reagovao. One su reagovale na pravi način. Jako mi je drago zbog toga. Saslušale su mene, pogledale i videle da ja zaista nemam takvo mišljenje o njima. Ono se formiralo vremenom. Danas, ovo nikad ne bih napisao. Jer jednostavno moja osećanja su se promenila. Menjamo se svi. Što se više upoznajemo, više smo draži jedni drugima.

U početku sam se grizao za jezik koji im je rekao da pišem blog. Posle sam lupao glavom o zid dok nije počela da se odvaja od tela(malo pesničke slobode) jer sam uopšte pisao te tekstove. Ali pisao sam ih. Tu su, neću ih brisati, nek me sećaju na moje glupe procene. Ovaj promašaj koji sam napravio, ovu grešku u proceni ljudi ću pamtiti jako dugo. Sećaće me na nju moji tekstovi i treba! Ali da nije bilo njih ne bih nikada saznao koliko je naše prijateljstvo jako!!!

 

 

Trekbekovi (0) Komentari (16)   

Ubi Me Nostalgija!

Život

   Ovaj tekst sam napisao nekad davno na mom prvom blogu. Danas me je uhvatila nostalgija, pa evo ako nekog zanima šta sam pisao pre nekih godinu dana nak' uživa!

Tekst je u potpunosti ukraden sa mog starog bloga :)

           Jao kako ima nevaspitanih i nekulturnih ljudi. Nešto što stvarno ne mogu da podnesem je ljudska glupost i nekultura.

 

            Jutros nisam ni ustao kako treba. Uzimam novine i sedam da popijem kafu, kad čujem neku galamu napolju. Podignem roletne koje su do tada bile spuštene. Pogledam ispod prozora nema nikoga. Pogledam na terasu u koju gleda moj prozor, a tamo sedi moja komšinica. Sela žena lepo, iznela kafu i još šta uz nju i  razgovara sa nekogom ženom na spratu iznad. 'Alo ženo, odavno već je izmišljen telefon. Shvatam ja da to možda malo skupo pola sata razgovarati telefonom, i da zna uho da zaboli, ali može ona lepo tu komšinicu pozvati kod sebe, pa nek ćaskaju do zore.

Mene je bilo sramota da joj kažem da zaćuti, ipak je ona dosta starija od mene. Svako malo ja izadjem na terasu, ne bi li ona shvatila. Ali malo sutra, ona po svome,  nasmeši mi se i nastavi. Mene je bilo sramota. Došlo je do toga da se više izdržati ne može. Ja kažem tati, a on će meni da joj ništa ne govorim, ućutaće brzo.

Ma daću ja njoj. Otvorim širom prozor, upalim usisivač i stavim ga tačno ispred prozora. Nekad je na svu sreću dobro imati stare kućne aparate jer ovi novi usisivači nisu ni za šta, nikakvu buku ne pravi. Ovaj moj toliko drnda, da ja usisavam sa vatom u ušima. Tako ja njoj okrenem usisivač, pa nek se puši. Ne smeta njoj moj usisivač, ona se pojača još više, ali reko valjda će usisivač izdržati dok ona ne promukne. Na svu moju sreću, ona jeste mogla da se dere jače kako bi je čula njena prijateljica, medjutim njena prijateljica nije imala dovoljno jake glasovne sposobnosti, tako da smo moj usisivač i ja dobili bitku.

Taman kad sam se prepustio uživanji i lepom ukusu neskafe, opet neka galama. Ovaj put nije dolazila spolja. Dolazila je iz unutrašnjosti njenog stana. Predjem ja u kupatilo(tamo se najbolje čuje) kako bih se upoznao sa problemom. Psuje malom sinu. Dete se isflekalo dok je jelo, što je bio razlog da ona počne da vežba operske arije. Mislim ovo bi stvarno trebalo snimati. A tek psovke, sve znane i ne znane. Od onih J**** ti sunce, hleb.... pa sa svecima i nakraju u nedostatku onih koje bi mogla opsovati nastaje tišina i nakon toga finale «Jeb'o li te crkveni odbor». Na te njene reči ja sam pukao od smeha. Ja sam se toliko glasno smejao da me je ona čula. Prestala je. Posle trauma koje sam zadobio bilo je 2:0 za mene.

Žao mi je ako sam vas udavio ovim postom. Znam i sam da nije posebno zanimljiv, ali prosto sam morao da se olakšam. Jednostavno mi je više dosta tih nevaspitanih koji nemaju ni trunke kućnog vaspitanja....

Trekbekovi (0) Komentari (42)   
Powered by Lifetype