Da li ste znali da se preduzeća koja se bave prevozom putnika u zemlji veoma brinu o zdravlju svojih putnika? Ukoliko se često vozate tim istim autobusima i komentarišete njihovo loše stanje, niste bili u pravu. Ne možete reći da su propali, neispravni i sl.

Juče sam se vozio jednim, na prvi pogled, užasnim autobusom. Ali ispod te užasne spoljašnjosti krije se zapravo nešto veoma plemenito. Perduzeća za prevoz putnika(u daljem tekstu PPP) zapravo samo misle na vaše zdravlje. Rešavaju vam brojne probleme jednom ili tokom više vožnji.

Ukoliko imate kamen u bubregu, obavezno se provozajte kroz Srbiju tim lekovitim autobusima. Preporučujem liniju Subotica – Ljubovija. Ako vam do tada ne ispadne svo kamenje iz bubrega, neće nikad ni ispasti. Jedino se pazite da vam ne otpadne i bubreg, to je jedna od mogućih nuspojava. Ako baš niste spremni da se vozate toliko dugo, onda izaberite neko manje odstojanje. U tom slučaju imaćete samo pesak, ali on se može odstraniti nekom drugom vožnjom. Samo pri odabiru pazite da ne izaberete prevoznika koji ima nove autobuse, jer oni su bezveze, uopšte ne misle na vaše zdravlje.

Pored toga, u autobusima jačate vaš imunitet. U njemu se nalazi toliko bakterija da se slobodno može nazvati carstvom bakterija. Tako da ukoliko niste otporni, posle nekoliko vožnji nećete uopšte reagovati na njih. Primetio sam da se PPP veoma brinu o tome da osvežavaju zalihe bakterija. Pa ako se desi da slučajno nema one koja vama treba kako bi ojačali, oni će pronaći nekog zaraženog putnika da vam blago kašljuca za vrat. Ovo su savremene metode jačanje imuniteta, jednostavno vam daju bakterije dok se organizam ne privikne na njih i ne nastavi da funkcioniše normalno.

Ti autobusi nemaju ni klimu. Zašto će im. Toliko je štetna da je bolje nemati je. Kao što kažu da čaj treba piti kad je toplo, a hladna pića zimi tako i oni. Leti će vas grejati kao u sauni. Što je veoma dobro, jer se time oslobadjate toksičnih materija iz organizma, čistite organizam i sl. Zimi će biti hladno u autobusu, ali opet zbog vašeg zdravlja. Nije zdravo naglo menjati temperaturu. Pa tako kad izadjete iz autobusa u hladno nećete imati nikakvih neželjenih posledca jer je i u njemu bilo hladno.

Takodje vaše kosti vraćaju u pravi položaj, ukoliko nisu bile na mestu. Ako jesu, prvo će ih razdvojiti pa složiti kako treba. Veoma korisno za sve koji imaju problema sa kostoboljom.

Oni koji imaju loše varenje, posle samo jedne vožnje sve će biti u redu. Ove vožnje su pravi spas za vaš želudac.

Pored toga on vam pomaže da budete srećni, nasmejani i veseli. Vozači puštaju divnu muziku kako bi ste vi mogli da se veselite i time radite na vašem nervnom sistemu. Fenomenalni su na sve misle.

Ako se ikada budete razmišljali kojim autobusom da krenete, obavezno izaberite lošiji. On ima dušu i misli na vaše zdravlje, samo se za svaki slučaj javite da znamo šta vam se desilo ukoliko više ne budete u stanju da dodjete na blog.

Trekbekovi (0) Komentari (14)   

 

Eh, što ne volim čaršiju i čaršijske priče. Svi smo mi ljudi i ja to razumem imamo potrebu za razgovorom i često znamo jedni o drugima ponešto reći nekom trećem. Al' nikad nisam mogao da shvatim one ljude koji trče od jednog do drugog noseći «senzacionalne vesti».

Odavno sam naučio da se ne obazirem na to šta pričaju o meni. Mnogi misle da sam zapravo glup, da ne vidim da pričaju i način na koji pričaju o meni. Nisam, jednostavno oni me ne poznaju i nemam potrebu truditi se da im dokažem da nisu u pravu. Do tih ljudi mi uopšte nije stalo. Meni lepo ovakom kakav sam, a mogu promeniti nešto na sebi samo zbog ljudi kojima je stalo do mene.

Medjutim, problem je kada ljudi pričaju o drugima kako sam ja nešto za njih rekao. Nisam svetac, daleko od toga. Kažem ja tu i tamo štošta. Ali neke reči zapravo iz mojih usta ne izadju, pogotovu ne pred svima. Češće to napišem ovde na blogu, jer ljudi koje znam ne znaju za ovo.

Al' sto ljudi sto ćudi. I mutavom bi reči u usta stavili. Važno je samo da se priča, ali šta ne bitno. Da se čavrlja. Da provere ono što oni misle, ali da ne ispadne da njih to zanima nego tako što će ljudima u «poverenju» pričati šta je ko za njih rekao.

E, da sam bar rekao. Nego ovako ni kriv ni dužan nadrljah. Postoji velika mogućnost, zapravo verovatno sam rekao jedan mali delić, koji je istinit i nije sporan. Ali to je iskoršćeno da se na to nadoveže takva priča kakve nema ni u sapinicama.

Onda mi se javi osoba o kojoj je priča ispričana da me pita šta sam to pričao o njoj u zadnje vreme. Ne znam šta sam rekao pre pet minuta, a da se sećam šta sam tačno rekao pre nekoliko sedmica. Krene ona sa na brajanjem svega što sam rekao. Gledam ja, uporedjujem al' ne ide. Nema ništa što će mi potvrditi da sam ja to rekao. Možda dve stvari od njih deset. Dve najmanje sporne. Trudim se, razbijam glavu ne ide. U to vreme nisam se vidjao sa puno ljudi, skoro da sam po čitav dan sedeo kući, jer sam se spremao za fakultet a i društvo mi je već bilo otišlo. Sve u svemu nisam pričao sa više od 10 ljudi za 10 dana. Onda krenem sistemom dedukcije. Kome sve to ne bih rekao? Zapravo ne bih to nikom ni rekao zbog sebe? Kao prvo, da je to što je rečeno istina i da sam ja to rekao to bi više išlo u moju štetu. Bio bih budala kada bih se družio sa takvim ljudima kakve sam ih navodna ja opisao.

Uglavnom, nisam saznao od koje je osobe to poteklo, ali od danas svaku svoju reč o bilo kome vagam. Zapravo, najbolje da ćutim. Zbog toga, kad krenem da pričam o nekome, prvo ću se dobro ugristi za jezik pa kad me bol prodje neću znati ni šta sam hteo reći. A ako mi nešto ipak izleti ja ću to da zapišem u neku sveščicu, pa kad kažu ti si to rekao, ja ću njima daj dokaz. Kad oni kažu imam li ga ja, ja ću onda lepo pročitati ko je šta rekao. Pa da vidimo šta će biti.

 

Trekbekovi (0) Komentari (10)   

 

Jesen je...Lišće je opalo po ko zna koji put. Ono će se opet vratiti, ali postoje neke stvari koje nikada neće. Zbog nekih mi je drago, bilo i ne ponovilo se. Neke bih voleo da ponovim. Ne bih ih menjao, samo bih ponovo da osetim ono što sam osetio tada. Ali ne mogu se osećaju vratiti. Ništa se ne može vratiti.

Sećam se kada sam u jesen '95 krenuo u prvi razred. Šarao sam po svesci, pokušavao da napišem prva slova. Sećam se da sam pisano t uvek pisao slepljeno sa onom crticom. Oko nas su padale bombe, još uvek. Ljudi su ginuli. Ali mi smo bili deca. Nismo ništa znali, i to je dobro. Bili smo bezbrižni i neobično srećni. Nismo imali ništa, ali smo bili mnogo srećniji od današnje dece.

Kada mi moji roditelji nekada počnu priču o tome kako su oni živeli meni to izgleda veoma smešno, ali već vidim svoju decu koja se smeju meni. Nismo imali mobilne telefone, kompjutere. Televizore smo imali i to u boji, ali smo imali i restrikcije struje. Sećam se da je deda napravio sijalicu na akumulator od automobila. A pošto smo mi jedini u zgradi imali plin svi su se skupljali kod nas da uveče sede i piju kafu, da neko nešto skuva, pripremi.

Bili smo mnogo bliži nego u ovo današnje doba, iako danas imamo mnogo bolje uslove. Upravo to što nam je dobro nas udaljava od ljudi. Obično pomažemo jedni drugima samo kada je to nužno, ili kada se nadjemo u istom «sosu».

Igrali smo se raznih ludih igara koje smo smišljali sami. Znam da smo crtali planove i krili se po njima. Bili bi podeljeni u dve grupe. Jedna bi tražila, druga bi se krila. Koliko puta su nas roditelji kažnjavali zbog toga. Bojali su se da ne odemo negde gde može biti mina. Ali nama je to bilo smešno, nismo ni znali šta su to mine. Nama je bilo lepo. Igrali smo se čepića. Poredali bi pet čepića u centar i gadjali, ko sruši čepiće on se trudi da ih postavi na četiri ćoška dok mu suprotna ekipa ne dozvoljava i pokušava da pogodi loptom. Dugo nisam video da se deca toga igraju.

Posle su došli biciklo, pa kasnije i roleri, trotineti. Ja sam imao biciklo jedini u zgradi. Bilo je od mog tate. Pravo komunističko. Imalo je pune gume i to veoma tanke. Niti kočnica, ništa. Samo prosti mehanizam. Cela tri ulaza su naučila na njemu da voze. Kasnije smo dobijali i druga bicikla, kada je počelo da se živi bolje.

Kupovali smo krišom Rumenka za dinar. Uvek kada ližem rumenka setim se toga. Podseti me na to kako sam se krio da me moji ne vide da ga ližem, jer su mi govorili da ga ne kupujem da će mi otići grlo. Čuvali su me od svega, jer sam bio bolešljiv. U sred rata sam operisao krajnike. Operisao sam ih samo zbog toga što sam došao u fazu da ne mogu normalno da dišem od krajnika. Bolnice su bile pune ranjenika i koga je bilo briga za klinca koji ima problema sa krajnicima.

Znam da su tata i mama nekako sredili da idem u u susedno mesto(u Srbiji) da ih operišem. U Srbiji je takodje bilo teško stanje,ali mnogo bolje nego li u Bosni. Jeo sam neku gadnu poparu pred operaciju i slagao slagalicu koju mi je mama napravila od nekih dečijih novina. Isekla je jednu sličicu na komadiće kako bih je ja slagao. Bio sam dete koje je zaista imalo sve što se poželeti može. Mnoštvo slikovnica, slagalica, igračaka... Za vreme rata nigde nisu ni mogle da se kupe slagalice, pa mi je mama tako sekla sličice iz starih Mikijevih zabavnika i davala da slažem. Bio sam srećan, mislio sam da tako treba.

Eto raspričah se ja, o ratnom periodu, a hteo sam sasvim nešto drugo. Opet kad pogledam bilo mi je jako lepo. Da nije bilo rata bilo bi mi mnogo lepše. Današnja deca imaju sreće samo zbog toga što ne žive u ratu, premda je situacija u zemlji i sada užasna. Mnoge lepe uspomene koje smo mi imali oni nikada neće. Imaće neke druge, njima drage kao nama ove, ali mi to nikada nećemo razumeti.

Trekbekovi (0) Komentari (30)   

Dragi moji, moj tekst je ušao u Blogopediju. Nažalost, knjigu verovatno neću dobiti, jer sam bio pametan pa zaboravio napisati svoju adresu :(, a nisam bio na Blogopen-u. Bilo kako bilo jako sam sretan što se moj tekst našao u njoj. Prenosim tekst koji sam pronašao:

 

Trekbekovi (0) Komentari (23)   

 

Činilo se kao da je leto otišlo, kao da više toplih dana ove godine neće biti... Da, baš tako...Činilo se!

 

Prelepo je napolju. Sunce sija, ali nije prejako, noći su svežije ali ne hladne. Staze su prekrivene žutim lišćem koje šuška pod nogama. Ulicama se širi predivan miris pečenog kestenja. Grad je prepun ljudi a sve je opet tako mirno i fino. Ne znam kako biti loše volje ovakvim danima. Sve naprosto peva, pa kako čoveku da bude loše.

Juče sam proveo divan dan. Sve je bilo tako lepo, tako nestvarno. Lutao sam po Petrovaradinu sa drugaricom. Bilo je podne. Sunce je pokušavalo da zadje, ali ni njemu se nije odlazilo. Nebo je bilo čudesno, kao i dunav okupan u zracima zalazećeg sunca. Jao, sad da čitam tudji tekst ovako napisan rekao bih da je patetičan, ali kada sam prisustvovao nečemu tako lepom to zaista ne mogu reći.

U povratku smo sreli nekog momka koji svira gitaru na ulici, zastao je u tunelu jer se nisu videle stepenice, pa je produžio sa nama. Kaže, posmatrao je ljude i svi deluju tako srećni, sve je puno pozitivne energije. Ma koliko mi ta sranja o pozitivnoj energiji zvučala glupo, fakat je tako. Osećao sam se tako ispunjeno, tako sretno. Kao da je sve ono što me muči nestalo, otišlo u nepovrat. 

Obično kada bih želeo da oteram probleme ja bih se mučio, nervirao bih se jer mi ne uspeva. A sada, sada je sve samo otišlo. Ne znam da li zbog sunca, pozitivne energije, druženja sa dragom prijateljicom...Ne znam kako ali je otišlo. Uživajte u miholjskom letu, a ja vam poklanjam fotografije koje juče napravih!

 

  Trekbekovi (0) Komentari (19)