Mnogi prijatelji mi kažu: «Najteže je početi.» Kako kome? Meni nije teško započeti nešto. Svaki moj početak nastao je tako spontano, kao da je bilo zapisano da će to da se desi. Tako je bilo i sa ovim blogom. Priču o mom dolasku sam pričao, pa ukoliko je niste pročitali ranije, prelistajte blog. Meni je mnogo teže nastaviti neke stvari. Dešava mi se da od nečeg veoma lako odustanem, jer mi dosadi, prestane biti interesantno. Uprkos tome, ovaj blog još uvek traje. Pišem neredovno, ali pišem. Dok pišem znači da još uvek imam šta da kažem. Ja se bojim da ću ostati bez reči. To mi deluje strašno. Šta je čovek koji nema šta da kaže?
Godina dana je prilično dug vremenski period. Mislim da ga nisam uzalud potrošio. Pisao sam, iskreno, svašta. Nekada i gluposti, a nekada i zaista predivne tekstove. Pokušaću da budem objektivan, iako je to teško i kada govorimo o drugima, a ne o sebi.
Dešavalo se tokom ove godine puno toga. Naročito od momenta kada smo saznali da je jedan blog kopiran. Ja sam tu bespotreno gubio živce. Neki komentari su mi zaista otvorili oči i pomogli mi u sagledavanju sebe, malo realnije. Jesam, tvrdoglav sam i treba mi vremena da priznam neke stvari i da stanem sam iza sebe i svojih reči. U meni se često bori mnoštvo ličnosti, razum i osećanja. Branio sam principessu78 zbog toga što je stvarno osećam kao prijatelja. Neko me je to normalno, nekom nije. Ja sam jednostavno takav, da lako opraštam mada ne zaboravljam.
Zubovic je rekao neke stvari o meni koje su me jako povredile. Mrzeo sam sebe, mrzeo sam to što me bole reči osobe koju ne poznajem. Ne bi mi smetalo da je kritikovao moje tekstove, on je govorio o meni. Znao sam da nisam takav. Znam da imam mane, ali nisam bio ni takva gnjida. Ali opet zbog njegovih i reči još nekih blogera, odlučio sam napraviti neku distancu od bloga i sve prihvatati manje k srcu.
Drago mi je što sam propustio najnovije gluposti na blogu. Ovde zaista treba uvesti red. Svoje tekstove pišem onako kako mislim da treba. Ne bojim se da ću napisati neku glupost. Nekada me ponese trenutak pa napišem svašta, dok nekad pažljivo biram reči. Možda ovde ima tekstova kojih bih se trebao stideti, po mišljenju nekih. Ali ja ne osećam stid ni zbog jedne ispisane reči. Svaki moj tekst, pa bio on i saopštenje da sam položio ispit je deo mene. U tom trenutku sam morao to da kažem i ne žalim zbog toga. Nekome je to glupo i nebitno, meni je drago i veže me za neke važne momente mog života. Dok čitam svoje tekstove mogu da oživim osećanje koje je bilo prisutno u momentu pisanja istog. Zbog toga sam ponosan na svaku svoju reč, makar ona bila i nepotrebna.
Pored tekstova za blog me vežu i neke druge uspomene. Osetio sam jednu podršku za odredjene stvari, podršku koja mi je trebala. Ja sam malo čudan. Lakše mi je da svoja osećanja iznesem na papir, ili monitor nego da kažem nekome u lice. Ne volim da pričam o osećajima. Blog mi je postao to mesto gde mogu slobodno, bez ikakvog srama, osećaja krivice da pričam o svemu. I uvek mi se našao neko, ko bi mi pružio podršku.
Svi često govore da im komentari nisu bitni. Meni jesu, i to puno bitni. Jer ja mogu da pišem i u svesci ako mi nije bitno mišljenje drugih. Volim da čujem pohvalu, mada mi ne smeta ni kritika. Lično, ne volim preterano da dajem kritike i obično komentarišem blogove koji mi se dopadaju. Ono što mi nije ni interesantno jednostavno neću ni pročitati do kraja.
Možda ste očekivali nešto više od današnjeg dana, ali to bi bilo to. Od mene možete očekivati još tekstova.
Hvala vam na čitanju i podršci koju ste mi pružili!!!
Trekbekovi (0) Komentari (40)
