"Videla žaba da se konji potkivaju pa stala u red." Time su se vodile cure koje su postale veoma popularne na današnji dan. Koga interesuje njihova izjava u vezi sa kradjom robe u ime Kosova izvolite pa pogledajte(preuzeto sa sajta b92):

 

 

Trekbekovi (0) Komentari (23)   

 

Divan dan. Sunčano, a sunce mi uvek ulepša dan. Ne žalim ni zbog toga što sam morao rano ustati. Toliko mi je divno da čak ni o politici i Kosovu ne želim da pišem. Ne želim da rizikujem da se iznerviram.

 

    Pisaću vam o jednoj divnoj knjizi-basni, "Ko je maznuo moj sir?". Ja sam rekao sebi da je moram kupiti, uskoro. Drugarica mi je dala i pročitao sam je u jednom dahu na predavanju. Oduševio sam se, tako sam se prepoznao, otkrio kakav sam, šta treba da radim da to promenim. Predivna knjiga.

    To je zapravo jedna basna, koja se provlači kroz knjigu. Priča je o miševima i ljudima, o našem strahu od promena, strahu od života u novom neistraženom. Priča o tome kako se bojimo novih stvari i kako ih često odbacujemo ili  sporo prihvatamo u naš život. A život je zapravo i sastavljen od traganja za novim i neprestanog usavršavanja.

    Ne želim da vam prepričavam knjigu sada, samo bih vam je toplo prepuričio, da je kupite, ili uzmete iz biblioteke,ali da je u svakom slučaju pročitate!

    Kao što bi rekla domaćica:

Prijatno! ;)

 

Trekbekovi (0) Komentari (24)   

Na ideju blogerke "ne volim" (ne_volim.mojblog.rs) ja napisah pesmu koju želim da prodamo nekome. Pošto je ovo moj prvi pokušaj, sumnjam u njegov uspeh, tako da sve novce od pesme poklanjam onom ko je proda. Tekst ove pesme nalazi se i na adresi glumac.mojblog.rs Želim samo da mi javite ko će je otpevati :) I da, pošto je ideja za ovu akciju potekla od "ne volim" ko proda pesmu duguje našoj blogerki 30%.

 

Nevernice

Strofa 1:

Kako mogla si da me zaboraviš,

k'o siroče na sred puta da me ostaviš?

Ljubavi našoj došao je kraj,

nek' te greje tudji zagrljaj.

Refren:

Zaboravi moju adresu i broj,

kao i to da sam nekad bio tvoj.

Ljubavi našoj došao je kraj,

nek' te greje sada tudji zagrljaj.

 

strofa 2:

Prema meni okrutna si bila,

ljubavi našoj salomila si krila.

Varala si mene svakog drugog dana,

Daće Bog da ostaneš sama.

 

Refren:

Zaboravi moju adresu i broj,

kao i to da sam nekad bio tvoj.

Ljubavi našoj došao je kraj,

nek' te greje sada tudji zagrljaj.

 

Strofa 3:

Prevaru ti oprostiti neću,

ljubavi našoj upaliću sveću.

Nek' sagori u plamenu nestane

Kad bez tebe moje srce ostaje.

Refren:

Zaboravi moju adresu i broj,

kao i to da sam nekad bio tvoj.

Ljubavi našoj došao je kraj,

nek' te greje sada tudji zagrljaj.

 

Pokušajte, da je "uvalite" nekome. Kome uspe, ja ću biti srećan što sam mu pomogao da dodje do para :).

Trekbekovi (0) Komentari (15)   

„Slušam reči u prolazu, tražim poznati zvuk. Ritmovi se prepliću u vazduhu. Toliko buke, a takav muk. Kako mami i opija ovaj veliki svet... Toliko vatre, a takav led...Noćas mi treba moja ulica... Moj grad sa prvim dahom proleća što budi bol u grudima. Noćas mi treba moja ulica, dvorište moje moja ograda...“

            Kada sam kretao na studije bio sam srećan, pun nade, ambicija, željan novih iskustava, poznanstava, pun želje da napustim malu sredinu i krenem u veliki grad. Na odlasku sam rekao da bih voleo da se više ne vraćam, mislio sam da mi moj grad neće toliko nedostajati.

            Zaista, nije mi nedostajao prvi mesec dana, nije ni drugi, ali sada kada je počeo treći mesec, ja želim da vidim svoje ulice, svoj grad, ta divna lica. Možda je to zbog toga što vidimo da nešto vredi tek kad to izgubimo. Ja sam kukao kako živim u provinciji, kako nemam mogućnosti ni zašta, mrzeo sam to što znam skoro sve ljudi iz grada....

             Danas...Danas mi nedostaju svi ti divni ljudi. Ljudi koji su uvek spremni da pomognu, bez obzira da li su sa mnom dobri ili ne.  Oni koji će uvek, bez ikakve potrebe za povratnom uslugom pomoći... Možda se neki neće složiti sa mnom, ali ljudi u malim gradovima su mnogo biliži, više razgovaraju i manje su surovi.

              U velikim gradovima svi gledaju svoja posla i nemaju vremena za druge, za divne duge razgovore... Na ćaskanje sa prijateljima uz kafu, za duge šetnje kraj reke u proleće i jesen...  Nemaju potrebe da sa drugima dele svoje emocije, da savetuju druge i primaju savete, izgubili su sve ljudske osobine. Sve su bliži robotima... Nemaju dušu...

               Znam da ću verovatno biti osudjen od svih onih iz velikih gradova, ali znam da će me napasti i svi oni iz malih, koji će reći: lako je tebi da patiš u velikom gradu, zašto nisi ostao u svom pa uživao. Mogu samo da kažem da nije problem malih gradova to što svi zabadaju nos u tudja posla, što ljudi vole da se ogovaraju. Problem je u nama i kako to doživljavamo.

                Shvatio sam da meni uopšte ne smeta to što me neko ogovara, što nije raspoložen da prihvati promene. Ljudi su takvi jer nisu upoznali drugačije, zbog toga se treba truditi i u male sredine uvoditi novitete, nekada će to naići na otpor, ali nekada može rezultovati uspehom.

                  Kako god bilo, u meni je srce ostalo. Srce koje kuca za moj mali grad, za moju provinciju...                                                                                                Provincijalac 

Trekbekovi (0) Komentari (9)   

Volim iznenadjenja. Naravno, ona prijatna. Danas sam doživeo jedno ogromno. Ljudi sa kojima sam već dugu u jednoj organizaciji su se dogovorili da mi prirede oproštajno veče. Odlazim iz grada i stvarno nisam očekivao da će to biti nešto spektakularno. Medjutim, oni su bez mog znanja dogovorili sve. Večeras smo se našli i oni kako ja ulazim na vrata, svi se smeše i gledaju u mene. Ja se onako sam pogledah da vidim šta nije u redu sa mnom, ali ne uočih ništa neuobičajeno. Pitaše me kad odlazim i ja im kažem da idem u subotu. Pogledaše se i prokomentarisaše:»Onda u petak?!»

           

            Šta u petak, koji petak? Objasnili su mi da su odlučili da mi prirede oprštajnu večeru u jednom restoranu, samo nisu znali tačno kad da to bude. Došlo mi je da plačem, što od sreće jer su me se setili, što od tuge što ih napuštam. Toliko sam se srodio sa njima da su mi postali kao rod najrodjeniji. Kada sam se tek upoznao sa tim ljudima mislio sam da ja tu ne pripadam. Oni su bili ili dosta stariji ili dosta mladji od mene. Bili ih je troje koji su bili približno moje godište. Danas, danas vidim da nisam bio u pravu. Oni su divni. Obožavam ih, ne znam kako ću bez njih.

           

             Nismo se privatno družili, ali ti sastanci i probe to je bilo predivno. Kada sam bio u najvećem bedaku ti ljudi su mi vraćali osmeh na lice. Sada će nas deliti kilometri. Neće biti tu kada mi budu zatrebali. Uf, što sam u sjeban. Dok sam se pripremao za odlazak gledao sam samo pozitivne strane, a danas vidim  da nije sve tako bajno.

            Teško je zaboraviti neke stvari, otići i ostaviti sve. Dolaziću ja opet, ali to će biti na dan – dva, na sedam dana, ali to nije isto. Sada vidim da ne mogu da odem i okrenem ledja svemu onom što je iza mene. Nedostajaće mi moj grad, iako idem u bolje. Moja reka, moja ulica, moji ljudi. Tamo ću biti samo stranac, koliko god da se naviknem, koliko god prijatelja da steknem, bići stranac. Ovde je moje sve. Znam da ovde nije sve idealno, da krećem u nešto više i bolje, ali krećem i u nešto tudje.

           

             U mom gradu, mojim ljudima mogu da se obratim uvek, i znam da ću naići na pomoć. U mom gradu znam sve što je potrebno da znam. Osećam se blizak sa svim stanovnicima moga grada, oni me znaju, ja znam njih. Naši smo. A tamo, u drugom gradu, ništa neće biti kao ovde. Može biti bolje,  lepše, ali ne kao ovde. To je najveći problem.

           

              Ne mogu više da pišem uništiću se totalno. Reklo bi se da idem preko bela sveta, a ne u grad koji je na dva i po sata vožnje od ovog, na studiranje. Ali svaki početak je težak. Vremenom će se menjati moj način razmišljanja, moji prijatelji, moj grad. Možda kad opet dodjem ovde ovo više neće biti moj grad, možda ću tada biti stranac ovde.

Trekbekovi (0) Komentari (4)