Čitao sam skoro jedan blog, na kome unuka jedne stare bake kuca sve ono što joj baka priča. Predivni, tekstovi, zaista vam preporučujem da ih pročitate.

Dok sam sve to čitao, zapitao sam se ja o čemu bih mogao pričati svojim unicima. Ne čini mi se da u mom životu ima tako interesantnih detalja, toliko toga drugačijeg. Počeo sam da razmišljam i videh da bi zapravo moglo biti dosta toga.

Našim uncima će verovatno biti nezamislivo da smo mi slušali kasete, igre kojih smo se igrali kao mali. Biće im posebno zanimljivo to da mi nismo kao deca imali mobilne telefone, kompjutere. Verovatno će se pitati kako smo mi tada živeli. 

Živeli smo srećno! Bili smo jako srećni i radovali smo se nekim stvarima kojima oni nikad neće. Prosto im je sve tako dostupno, i verovatno će biti još i dostupnije, tako da neće imati čime da se obraduju.

Sećam se kada je rat, mama i ja smo se vratili kući. Jer smo za to vreme bili kod bake i dede u Srbiji. Došlo je tu puno novih ljudi. Nikoga nisam znao, osim jedne stare drugarice, i to je bilo sve.

Počela su upoznavanja. Bilo je neobično, svi su bili iz različitih krajeva pričali smo različito. Smejali smo se jedni drugima. Neki su govorili Č umesto Ć, pa smo im stalno govorili da govore kuče i kuće. Vremenom smo se privikli jedni na druge i postali jedna veoma složna družina. Sa mnogima od njih i danas sam veoma blizak prijatelj.

Iako bi naši roditelji verovatno rekli da smo mi bili zlatna deca, mi smo, kao i svi drugi bili veoma nestašni. Samo to oni ništa nisu znali. Moji još uvek ne znaju mnogo toga, i ne znam da li bi im mogao to pričati, iako to nije baš toliko strašno.

Pošto nismo imali kompjutere i mnoge savremene igračke, morali smo da budemo mnogo kreativniji. Da smišljamo način na koji da se zabavimo i da nam ne bude dosadno.

Sećam se da smo se igrali tako što smo se podelili u dve ili tri grupe, u zavisnosti koliko nas je bilo i igrali se cvećare. Mi smo kao radnici koji prodaju cveće. S tim što se mi nismo mogli igrati sa zamišljenim cvećem, niti običnim travama. Mi smo jadnim ljudima pustošili dvorišta, kako bismo imali potrebne rekvizite za igru. Sećam se da su nas uvek stare bake terale iz dvorišta, i postavljale nam raznorazne zamke.

Kada smo brali tudje voće, bili smo dosta pristojniji. Prvo bismo pitali da li možemo da beremo, pa ukoliko bi nas pustili mi bismo brali, a ukoliko ne... Opet bismo brali.

Ispričaću vam samo jedan mali deo toga:

-Teto, izvinite, možemo li mi brati Vaše smokve? - Naravno uvek bi dvoje išlo da pita, dok bi ostali čekali skriveni.

-Ne može, brali ste juče!

-Ali, teto, samo malo, nećemo mi puno, ionako će vam sve pasti dole i propašće Vam, ovako ćemo bar neke koristi imati.

-A koju ću ja to korist imati.

-Nećete morati da čistite dvorište od tih smokvi što padaju - Dobacuju oni što su ostali iza ograde.

-Ne može danas, gotovo!

Izlazimo iz dvorišta i banda se penje na smokvu. Ona će nešto da zabrani. Posle nekog vremena izlazi žena i vidi dvoje dece koje su na smokvi.

-Silazite odozgo, ko vam je to rekao?

-Dodjite gore pa nas skinite.- Čuje se glas, ali ne iz pravca u koji je ona gledala.

Kada je pogledala koliko je još njih svuda po smokvi, nije mogla da poveruje. Mislila je da ih je mnogo manje.

-Stevane, vidiš li ti koliko je njih, uništiše smokvu, dolazi ovamo!-Pozvala je pojačanje.

Tako da je moralo da usledi povlačenje.

Naravno ovo sve verovatno nije toliko zanimljivo kao priče bake Evdokije, ali red je da pokušam, moraću da se pripremam polako. Dok dodje red na unuke da nešto barem postoji pripremljeno! 

 

Trekbekovi (0) Komentari (13)