Kafa...

Život

 


 

 

Kafa... Turska, ness, esspreso... sa slagom, bez slaga, s mlekom, bez mleka...tri u jednom, dva u jednom, jedno samo... :) Kafa na sto načina. Koliko često pijete kafu? Ja svakodnevno. Pijem je u ogromnim količnimama. Najviše volim ness i to sa šlagom. Pijem i tursku. Najčešće kad mi nestane ness.

Ispijanje kafe mi je veoma interesantno. Prva, jutarnja kafa pripada samo meni. Nju pijem sam. Tada mi ne treba niko. U obzir dolaze samo novine. Kada žurim dobra je i bez novina. Kada me probudi sat prvo ustajem i uključujem šporet i stvaljam vodu da vri. Nakon toga mogu da se umijem, operem zube. Kad kafa zamiriše otvaram oči. Volim taj opojni miris. Prija mi... Iskreno, ove 3 u 1, 2 u 1 i ne mirišu na kafu, ali su dobre kada sam u škripcu sa vremenom.

Druga kafa je namenjena za društvo. Sa prijateljima uz razgovor, stvarno je uživanje piti kafu. Najčešće je pijem u nekom kafiću. Toliko stvari se ljudima može reći uz kafu. Dobro, može i bez nje, ali ona je dobar izgovor. "Izgovor za razgovor!" :)))

Treću kafu pijem sam, kući... Posle ručka. Kako bih se opustio i pripremio za učenje. Uz tu kafu ide televizija. Uvek se nadje nešto. Ukoliko ne nameravam da učim celu noć, onda je to dovoljno za jedan dan.

Zanimljiv je taj fenomen ispijanja kafe. U mnogim zemljama pije se različito. U Bosni se pije iz malih fidžana. Polako se "merači" i svako malo dosipa, jer u fildžan staje samo jedan gutljaj. To mi je uvek bilo simpatično, ali mi je malo dangubno. Ove velike šolje, mi skraćuju vreme dolivanja kafe :).

Kafa jeste droga. Doduše, ne ona opasna. Stvara ovisnost, ali opet ne toliko opasno. Većina ljudi zapadne kulture smatraju da nisu ovisnici o kafi. Kafa se smatra prihvatljivom drogom. Nasuprot tome u nekim kulturama su marihuana i kokain normalni, i ne smatraju se opasnim koliko kafa.

Kafa je fenomen današnjeg društva. Dok pijemo kafu mi ne razmišljamo o siromašnim koji tu kafu sa mukom uzgajaju. Koliki je put ta kafa prošla da bi se našla u našoj šoljici. Kafa ima toliko uticaja da ni sami ne možemo da otkrijemo. 

Kafa postaje statusni simbol. Po vrsti kafe koju pijete vi se opredeljujete za odredjenu grupu ljdi kojoj ćete pripadati. Kafa koju pijete pokazuje vaš stil života.

Sada, uživajte, skuvao sam vam kafu!

 


 

Trekbekovi (0) Komentari (39)   

Posle Kise, Znam Da ZasijaćE Sunce!

Život
 

Nekada pomislim da čovek može da pada samo do odredjene granice. Da i oni koji visoko  i nisko lete padaju na isto. Mislio sam da od zemlje nema dalje, ali očigledno sam se prevario.

            Taman kad sam pomislio da sam video sve, da je to najgore, jer ja za gore od toga znao nisam ali onda se desilo nešto još gore. Ne kažu džaba «od svakog zla ima veće».

            Bio sam u situaciji da to kažem i pomognem sebi. Rekao sam to... I onda... Osećam strah... Bojim se, bojim se istine koja je izašla iz mojih usta. Istina je sve što sam rekao, i rečena je! Nema nazad... Svakim danom osećam krivicu, iako nisam kriv. Grize me savest iako sam po njoj postupio.

            Strah me je... Strah me je izgovornih reči, jer zvuče grozno...Istina je nekad prestrašna... Bilo mi je bolje da sam živeo u zabludi. Bilo bi mi lakše... Ovako znam šta se dešava i osećam strah.

            Želim da osetim onaj zagrljaj kao iz detinjstva. Želim da me neko zagrli i kaže da će sve biti u redu. Biće, znam to. Ali kad sam to kažem sebi ne zvuči uverljivo. Koliko god znao da odglumim neke stvari i da druge uverim u njih, sam pred sobom nemam tajni. Znam svoje slabosti, znam sve rane... I kad ostanem sam, često me zabole. Stegnem zube i nastavim dalje...

            Danas, danas to ne mogu da učinim. Jednostavno ne mogu da izdržim sve to što se skupilo ispod maske... Moram to da kažem a ne znam kome... Ovde imam prijatelje, ali ne tako dobre da sa njima mogu sve to da podelim. Roditelje ne mogu da zamaram, nisu ovde, samo će ima biti ružno i osećaće se užasno zbog mene, a pomoći mi ne mogu više od onog što su mi učinili... Jednostavno pred njima kažem da je sve u redu iako i oni i ja znamo da nije. Tako je lakše i meni i njima.

            Osoba kojoj mogu sve da kažem, pored roditelja nije ovde. Ona je kilometrima daleko. Telefon ne može da prenese pogled, zagrljaj... tišinu...

 

Ne znam koliko ste shvatili iz ovog teksta... Ne mogu, zaista ne mogu i ne smem da pričam o ovome. Brinem se da ne saznaju ljudi koji su povezani sa tim... Proćiće, a kad prodje javiću se.

 
Trekbekovi (0) Komentari (19)   

U Borbi Do Istrebljenja...

Život

   

    Da li se nekad osećate ponosno na sebe zbog nečeg što ste uradili iako to možda neće imati nikakvog efekta? Ja još uvek drhtim jer ne mogu da verujem da su iz mojih usta izašle neke reči koje pokušavam da kažem već neko vreme.

    Živim sa cimerom od oktobra. To su mi gazde lepo smestile, iako u početku nije bio takav dogovor. U početku je sve bilo bajno. Učtivi obojica. Ja po prirodi, on valjda na silu. Pošto on nije imao ni TV, niti bilo šta što radi na električnu energiju i proizvodi uhu ili oku prijatne efekte, ja sam se tako često nudio da on u mojoj sobi gleda TV, da sa mnom popije kafu. Zvao ga da pojede sa mnom i čorbu...

    Tako mi je negde pred kraj sedmice pukao film. Ja mu ostavim ceduljicu da može gleda TV kod mene u sobi, iako ja nisam tu. Ja se vratim kući. Ceduljica stoji na podu sva izgažena. U redu. Nezahvalan je. Biću i ja... Ma ne mogu ja da budem takav, iako nekada sa takvima ne možeš drugačije.

    Polako je počeo da ostavlja sudje u sudoperi. Prvo, dan, dva. Zatim tri, četiri... Jednom sam oprao njegov tanjir posle ljubilarne dve sedmice i tri dana... Strašno. Njemu to ne smeta, može da jede iz jednog tanjira po stotinu puta, nema veze što je prljav. Pokušavao sam na hiljadu načina da mu stavim do znanja da mi to smeta. Ništa nije palilo. Nema to obraza! Mene bi bilo sramota da neko uporno pere moje sudje. Skoro sam mu ja to rekao. Prao je uredno dva dana i gotovo... Opet po starom. Najlakše se praviti lud... 

    Nikada se ne bi setio da oriba kupatilo, gurne ruku u WC šolju, a da s*** zna. Počeo je da koristi i moj toalet papir. Zašto da baca pare i za to?! Ja počnem da ostavljam rolne u sobi. Odvratno mi, ne mogu... Meni smeta. Kontam, shvatiće. Šipak... Ništa! I kad stoji njegova rolna on koristi moju. Nije mi do novaca. Ta rolna i ne košta mnogo. Ali ako ćemo zajedno da koristimo, zajedno ćemo i da plaćamo...

    Sinoć ja ulazim u stan. Bio sam kod roditelja kući, da znate! U stanu užas! Kuhinja sva puna kesa, smeća, prljavog sudja... Strava i užas.... Pukne meni film. Po stoti put. Nikad mi se nije desilo da je on tu u tom momentu, kad me uhvati bes. Tada bih imao snage sve da mu kažem. Tako ni sada nije bio tu. Nazovem ja moje kući. Kažem ja njima sve. Oni me smiruju. Ja na ivici ludila. Histerišem... Kažem da ću ako treba da se koljem - da se koljem!

    Izadjem ja do grada, malo se smirim... Vratim se on opet nije tu. Pa on nijednu noć nije ni proveo u stanu, ali dobro njegova stvar. Jutros, kao po običaju on spava do jedno tri sata kada ga probudi telefon. Ja do tada oribao kupatilo do svakog delića. Raspremio kuhinju. Konačno on ustaje. Izadjem u kuhinju i kažem mu sve to fino.

    Kažem da ne želim više da zatičem smeće u stanu kad dodjem. Počne on da se vadi da nije bilo ništa.. Ja mu lepo izdeklamujem spisak stvari koje su bile razbacane po kuhinji. Kažem mu i za toalet papir... On reče neko kilavo "dobro" i zalupi vratima svoje sobe. 

    Ne znam koliko će to sve imati efekta, ali ja se ne predajem. Sledeći put zovem gazde. Pa neka biraju, stoka ili ja! Mislim da znam u čiju će korist biti presudjeno, tako da se ne brinem za efekat moje akcije.

    Sad odoh da učim, a večeras ću da nadoknadim sve propušteno na blogu! Pozdrav! 

Trekbekovi (0) Komentari (23)   
Powered by Lifetype