Čitao sam skoro jedan blog, na kome unuka jedne stare bake kuca sve ono što joj baka priča. Predivni, tekstovi, zaista vam preporučujem da ih pročitate.

Dok sam sve to čitao, zapitao sam se ja o čemu bih mogao pričati svojim unicima. Ne čini mi se da u mom životu ima tako interesantnih detalja, toliko toga drugačijeg. Počeo sam da razmišljam i videh da bi zapravo moglo biti dosta toga.

Našim uncima će verovatno biti nezamislivo da smo mi slušali kasete, igre kojih smo se igrali kao mali. Biće im posebno zanimljivo to da mi nismo kao deca imali mobilne telefone, kompjutere. Verovatno će se pitati kako smo mi tada živeli. 

Živeli smo srećno! Bili smo jako srećni i radovali smo se nekim stvarima kojima oni nikad neće. Prosto im je sve tako dostupno, i verovatno će biti još i dostupnije, tako da neće imati čime da se obraduju.

Sećam se kada je rat, mama i ja smo se vratili kući. Jer smo za to vreme bili kod bake i dede u Srbiji. Došlo je tu puno novih ljudi. Nikoga nisam znao, osim jedne stare drugarice, i to je bilo sve.

Počela su upoznavanja. Bilo je neobično, svi su bili iz različitih krajeva pričali smo različito. Smejali smo se jedni drugima. Neki su govorili Č umesto Ć, pa smo im stalno govorili da govore kuče i kuće. Vremenom smo se privikli jedni na druge i postali jedna veoma složna družina. Sa mnogima od njih i danas sam veoma blizak prijatelj.

Iako bi naši roditelji verovatno rekli da smo mi bili zlatna deca, mi smo, kao i svi drugi bili veoma nestašni. Samo to oni ništa nisu znali. Moji još uvek ne znaju mnogo toga, i ne znam da li bi im mogao to pričati, iako to nije baš toliko strašno.

Pošto nismo imali kompjutere i mnoge savremene igračke, morali smo da budemo mnogo kreativniji. Da smišljamo način na koji da se zabavimo i da nam ne bude dosadno.

Sećam se da smo se igrali tako što smo se podelili u dve ili tri grupe, u zavisnosti koliko nas je bilo i igrali se cvećare. Mi smo kao radnici koji prodaju cveće. S tim što se mi nismo mogli igrati sa zamišljenim cvećem, niti običnim travama. Mi smo jadnim ljudima pustošili dvorišta, kako bismo imali potrebne rekvizite za igru. Sećam se da su nas uvek stare bake terale iz dvorišta, i postavljale nam raznorazne zamke.

Kada smo brali tudje voće, bili smo dosta pristojniji. Prvo bismo pitali da li možemo da beremo, pa ukoliko bi nas pustili mi bismo brali, a ukoliko ne... Opet bismo brali.

Ispričaću vam samo jedan mali deo toga:

-Teto, izvinite, možemo li mi brati Vaše smokve? - Naravno uvek bi dvoje išlo da pita, dok bi ostali čekali skriveni.

-Ne može, brali ste juče!

-Ali, teto, samo malo, nećemo mi puno, ionako će vam sve pasti dole i propašće Vam, ovako ćemo bar neke koristi imati.

-A koju ću ja to korist imati.

-Nećete morati da čistite dvorište od tih smokvi što padaju - Dobacuju oni što su ostali iza ograde.

-Ne može danas, gotovo!

Izlazimo iz dvorišta i banda se penje na smokvu. Ona će nešto da zabrani. Posle nekog vremena izlazi žena i vidi dvoje dece koje su na smokvi.

-Silazite odozgo, ko vam je to rekao?

-Dodjite gore pa nas skinite.- Čuje se glas, ali ne iz pravca u koji je ona gledala.

Kada je pogledala koliko je još njih svuda po smokvi, nije mogla da poveruje. Mislila je da ih je mnogo manje.

-Stevane, vidiš li ti koliko je njih, uništiše smokvu, dolazi ovamo!-Pozvala je pojačanje.

Tako da je moralo da usledi povlačenje.

Naravno ovo sve verovatno nije toliko zanimljivo kao priče bake Evdokije, ali red je da pokušam, moraću da se pripremam polako. Dok dodje red na unuke da nešto barem postoji pripremljeno! 

 

Hrčko, Gricko, Pufnica, Čupko... Ne, moj hrčak se ne zove tako. Zove se krajnje neobično za jednu takvu životinju, naročito ako se uzme u obzir da je reč o dugodlakom hrčku. Zove se Ćelo.

Većinom me ljudi pitaju, otkud takvo ime, zar nisi mogao neko drugo da izabereš? Gledaju me sa čudjenjem i uporno ga zovu imenima koja njima odgovaraju. Pa ga jedni zovu Miško, Gricko, Smrčko... Ali kako god ga oni zvali, on ostaje Ćelo.

Evo kako je sve to počelo:

Kada me je uhvatilo ludilo da nabavim kućnog ljubimca bilo je potrebno ubediti cimerku, jer će pre svega ona imati, "miška" u stanu. Ja sam hteo da on bude zajednički, ali od toga sam brzo odustao, jer od toga nije moglo biti ništa. 

Pokušavao sam sa raznoraznim pričama. Smišljao, mozgao. Pričao joj iskustva drugih, objašnjavao da su čisti... Ništa, ona je govorila, da u svojoj sobi radim šta hoću, ali da ona neće da ima veze sa tim. Ja sam je ubedjivao kako će se oni voleti, slagati, kako će biti najbolji prijatelji, ma nije palilo kako god.

Onda sam promenio taktiku. Počeo sam dobro da osmišljavam plan na koji način da je primolim. Krenuo sam sa humorom. Kristina, hajde da kupimo hrčka, on će ti biti tu pored tebe umesto tvog najboljeg druga Ćele. Eto zvaćemo ga ćelo, pa ćeš moći svaki dan da budeš s njim. Ne samo da pričate telefonom, nego i da se igrate, mazite i pazite. 

Ona je umirala od smehe. Odmah je nazvala druga Ćelu i ispričala mu za moju "suludu" ideju. On je zapretio da se ne igram sa životom da "pacova" nazovem po njemu. Onda sam ja počeo da ga ubedjujem da mora da mi da novac za hrčka, da bih ga ja kupio. Jednostavno, ako on ima privilegiju da se hrčak zove po njemu, moram i ja imati neku korist od toga. Naravno novac nisam dobio, ali sam moj inat ostvario :) Ja sam nabavio malog čupavog stvora, sa čudnim imenom Ćelo.

Jedino što mu je ostalo od onog po kome je dobio ime je kilaža. Uzimajući u obzir njihovu veličinu, obojica su mali bucmasti :)

 

Bio je prava mala mrvica kada sam ga kupi. Ma nisam mogao ni u ruku da ga uzmem koliko je mali bio. Dobro, nisam smeo ni zato što sam se nenormalno plašio, ali nećemo o tome.

Ja mislim da sam ja jedina osoba koja je spremna da kupi za ljubimca životinju koje se boji. Ja sam jednostavno rešio da meni treba ljubimac i gotovo. On je morao biti stvoren u mome životu. Kao i uvek niko mene ne shvata ozbiljno. Pa su tako i to uzeli samo kao moje pusto maštanje. Niko nije mogao da veruje da sam ja spreman da kupim hrčka.

Mama i tata nisu znali, zpravo ja sam im pokušao reći, ali kada sam čuo šta su mi sve rekli, rekao sam samo kiselo, "dobro, neću"! Skupio novac i krenuo u avanturu. Cimerka je pristala na sve, pod uslovom da ga ona ne mora dirati, ganjati po stanu i čistiti. Od svega je najvažnije bilo da ga ne mora držati u rukama.

I tako je tog aprilskog dana, taj mali stvor ušao u naš život. Bio je ružan, zapravo i sada je, ali ga ja ne bih menjao ni za kog drugog. Prvi mesec je bio mesec prilagodjavanja. Ne znam ko se koga više plašio, on mene ili ja njega. Ja sam bio pravi manijak. Pošto sam čitao dosta o njima, uslove sam u potpunosti prilagodio njemu. Tišina u sobi, nema priče glasne, televizor se pojačava taman toliko da se načuje šta se govori, hoda se na prstima... Ali nisam smeo da ga uhvatim i da ga vadim iz kaveza. Sve sam govorio da ću to da radim kada on odluči da mi dodje u ruku.

U početku su dolazili drugi da ga vade iz kaveza, radi čišćenja. Posle sam se navežbao da ga izvadim i vratim a da ga ne diram, već da on sam izadje i sam udje. Dugoooo smo tako funkcionisali. Onda sam rekao ili ćeš ga uhvatiti ili ... Ma samo sam rekao da ga moram uhvatiti. I prvi kontakt bejaše kratak. Ja ga uzeo i spustio ispred kaveza. Ali strah je bio savladan. Nije me ugrizao!!! Posle toga sam počeo lakše da ga vadim.

Sad se super slažemo, zapravo slično kao ranije ali nam je super. Čistimo se uveče. To je vreme kada on ima slobodno da trči po terasi, i da radi šta mu je volja. Malo ga izamzim ako uspem da ga stignem, namučim se dok ga uhvatim da udje u kavez, jer da sam udje mu treba dosta vremena(zna da ga čekaju reštke). 

Ludo je to stvorenje. Po noći okreće točak, grize rešetke, zvekeće sa pojilicom. Pravi mali buntovnik. Ceo dan prespava. Ponekad otvori oko i češće usta... I tako dan za danom.

Prosto ne znam kako sam bez njega živeo. 

Posvećeno, divnom malom, čupavom stvorenju! :)

Beovizija je završena. Kreću priče o tome ko je trebao ko nije da nas predstavlja. Mućke je verovatno bilo, ali ja ne želim da se u nastavku time bavim. Ti ljudi ne zaslužuju moje reči. Takodje se neću baviti ni onom kreaturom od pobedničke pesme. Dosta mi je što o tome čitam po forumimam, različitim facebook grupama i drugim sredstvima masovne komunikacije.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Bogojavljenska noć... Sećam se da sam kao manji to veče provodio na selu. Moji deda i baka slave Jovnadan. Tako sam ja sa roditeljima odlazio na selo na Bogojavljenje. To je za mene bio veliki doživljaj. Tamo su bili moji rodjaci koji su bili mnogo drugačiji od mene, pa su mi zbog toga uvek bili zanimljivi. Nisu se bojali ničega, a za mene su hteli sve da urade, a ja sam bio najmladji medju njima.

 

Baka je držala kolače u jednoj hladnoj sobi u kojoj niko nije boravio. Nije nam dala da jedemo puno kolača, jer nas je bilo puno, i mogli smo puno da pojedemo.“Uvek je govorila, ostavite to, to je za goste. Kad odu gosti vi ćete to sve pojesti.“ Ih, ko će čekati da odu gosti?! Zbog toga smo se mi uvek, prikradali u tu sobu i krišom jeli kolače.

Kada bi baka videla da kolača nema, odmah bi nas sve skupili u sobu kako bi utvrdili ko je „krao“. Pošto su moji rodjaci živeli u kući pored bakine, oni su tu bili kao domaći pa su samim tim i prvi osumnjičeni. Ja sam uvek bio fino dete, koje ne radi ono što mu je rečeno da ne sme. Tako da sam uvek prolazio nekažnjeno. Tako su oni po kazni sedeli u sobi, a ja bi im donosio kolače.

Pored kolača, na Bogojavljensku noć me seća  i iščekivanje ponoći. Pričali su nam kako se u ponoć drvo spusti do zemlje i mi tada treba da zamislimo nešto i to će nam se ostvariti. Tako sam ja muku mučio da ostanem budan do ponoći, ali mi nikad nije uspevalo. Onda su me rodjaci tešili da ni oni nisu ništa videli jer je bilo mračno.

Puno vremena je prošlo od tada. Večeras nisam sa njima, iako su oni svi tamo, na selu. Nema veze, sada mogu da ostanem budan do ponoći. Kad pogledam kroz prozor požele ću im sve najbolje.