Napolju je bilo veoma hladno. Zima kao zima. Te godine je i sneg napadao. Grad je bio lep, nekako čist, beo. Približavala se i Nova godina, pa su svi bili nekako veseli. Te večeri, sam išao u šetnju sa mojom veoma dobrom prijateljicom. Šetali smo prilično dugo. Nismo osećali ni hladnoću, niti smo se obazirali na promrzle prste. Pričali smo o svemu i svačemu, smejali se, sećali se nekih ranijih vremena. Veče za pamćenje. Sve je bilo nekako kao na filmu.

 

Dok smo šetali došli smo do jedne česme. Voda koja izvire, već dugo nije za piće. Slabo ko silazi stepenicama do samog izvora. Ali voda, kakva god da bila teče. Čini mi se da je dosta toplija od temperature koja je bila napolju, jer je isparavala. Vraćao sam se i kasnije na to mesto, ali nikad mi nije delovalo tako magično i čarobno kao tada.

Tada mi je ona rekla da ima jednu veoma divnu priču vezanu za taj izvor i česmu. Zamolio sam je da mi ispriča. Bilo je hladno, ali sam bio raspoložen da je čujem.

- Kada sam bila mala, počela je, živela sam u onoj zgradi preko puta česme. Bilo je veoma toplo. Leto nikad toplije. Dobro ja to kažem uvek, meni je svako leto toplije od prethodnog. Tog dana nestalo nam je vode iznenada. Niko to nije očekivao. Mislili smo doćiće brzo.Imali smo nešto vode u frižideru. Niko nije hteo da ide da kupi još. Zapravo tada nismo ni mogli da je kupimo, jer je rat trajao, i nismo imali para da kupujemo flaširanu vodu.

Baka nam je rekla da naspemo vodu sa česme preko puta zgrade. Moja baka je stara Sarajka, divna jedna žena, ona je obrazovana, načitana. Ja nju tako volim da slušam. Šta god da mi kaže ja bih nju poslušala. Jednom...

-Vrati se na temu, smrzoh se. - Konačno sam rekao. Ona kad počne o baki, to zna da traje satima. Možda vam nekad i ispričam.

-Dobro, dobro, vraćam se na temu. Ja sam uzela flaše i sišla da sipam vodu. Nasula sam jednu i usput sam se pomalo prskala tom vodom. Bilo je pravo osveženje. Mislim da sam prilično dugo stajala na tom izvoru. Sipala, pa prosipala, opet sipala i opet prosipala. Uživala sam. Onda mi je prišla neka žena. Prilično namrgodjena starija. Gledala me je čudno i prekorno. Ja sam se uozbiljila, najviše što sam mogla. Bila sam dete. Nastavila sam da sipam, kako bih što pre nasula i otišla. Onda mi se ona obratila. Za divno čudo, glas joj je bio smiren, blag u potpunoj suprotnosti sa njenim izgledom. Prišla mi je pomilovala me po kosi. Rekla mi je...

-Jooooj. Molim te skrati malo, znam da opisuješ divno, ali ja se smrzoh. -Ne znam kako sam to progovorio, jer mi je vilica bila zaledjena.

-Evo, sada će ono najvažnije. Tada mi je rekla nešto veoma, veoma poučno. Dobro obrati pažnju, rekla mi je nešto što će te stvarno iznenaditi. Kome god sam ovo pričala ostao je bez reči nakon toga. Svi su stajali skamenjeno. Rekla mi je... "Sine, ta voda koju sipaš u flaše. Što je nosiš kući. Ona, sine, nije voda koju treba piti." Gledala sam u nju zbunjeno. Znala sam da šta je u pitanju.

-Da nije prokleta.- Nisam mogao da je ne upitam.

-Ne, nego mi je rekla: "Ta voda, sine... Ona je zagadjena".

Šta mi je ostalo nego da se nasmejem. Smejali smo se kao ludi. Pričala mi je duže od pola sata izmišljenu priču bez poente, koju sam ja pažljivo slušao i smrzavao se sa njom. Nadam se da se i vi smejete ako ste je pročitali bez kraja i preskakanja. I da vas je ova zimska priča barem malo rashladila, ako nije uzmite limunadu ona hoće :)

Trekbekovi (0) Komentari (29)