Evo, konačno i ja da se javim. Malo sam zauzet ovih dana, pa nikako da napišem nešto. Prošla je i Beovizija, a ja još nisam ništa napisao :))) To je strašno. :)

        Jelena je dobila svoju priliku da nas predstavi na ovogodišnjoj Evroviziji. Pesma u suštini nije loša, nerviraju me neke reči, ali dobro. Neću puno pričati o toj pobedi, jer će to o tome moći čitati u svim novinama ovih dana. 

        Počeću svoju priču o sceni u Sava centru. Pa ja stvarno ne znam ko je bio scenograf. Scena je skoro kao i ona od prošle godine. Na bini ništa posebno novo, osim mladjih voditelja. Iskreno razočarao sam se u njih. Deluju smušeno, programirano, nimalo opušteno uz glupav tekst i pesme. Imao sam osećaj kao da gledam Jelenu i Bodu samo malo podmladjene i smušene. Toliko su ih mučili u onim emisijama, a krajnji rezultat je, po meni, nezadovoljavajući. 

        Pored voditeljskog para, scenario je bio još gori. Zbog kog razloga je ova Beovizija posvećena Beogradu, zašto ne nekom drugom gradu, Kragujevcu, Loznici, Valjevu, Subotici? Ah, da zaboravio sam samo je Beograd pobedio na Evroviziji. Ma jadno i patetično. Ne biramo mi predstavnika Beograda na Evroviziji, premda bi neki možda voleli. Scenaristi sve pohvale za glupave i dosadne komentare, pesme koje su bile preduge i nezanimljive, osim možda za stanovnike Beograda. Ne znam zašto voditelji moraju da se "lome" po sceni pevaju, glume. Zar ne bi bilo bolje da su jednostavno naučili tekst koji treba da izgovore i fino najavljivali pesme? Možda sam malo staromodan, ali ovo mi se nikako ne svidja. 

        Pesme su bile osrednje. Imao sam osećaj da treba da izaberemo najmanje zlo. Nigde nisam video orginalnost. Zapravo, ima tu par izuzetaka: Cveta, Drum'n'Zez, Ivana Ćosić, Negativ, Zana. Ne mogu da shvatim da npr. Zana i Negativ nisu ušli u finale. I to ne zbog toga što su to dve poznate grupe, za razliku od ostalih koji su većinom bili anonimni, nego zbog toga što su imali mnogo bolje pesme od većine finalista. Ne može mi biti jasno kako je pesma Ću,ćeš, će, ćemo, ćete, će ušla u finale a pesma u Život kockam se nije. 

       Upravo zbog toga mi je drago što je Jelena odlučila da nagradu za najbolji tekst pokloni žiriju koji joj to veče nije dao dovoljno bodova za finale. Pa kako to žiri može jedno veče da ne da bodove nekoj pesmi za finale, a drugo veče pak toj pesmi dodeli nagradu za najbolji tekst. Kakav je to žiri? Nije li to malo nezbiljno? Pa šta se to bodovalo prvo veče ako ne tekst i muzika? Žao mi je samo što im i Ivana iz Negativa nije vratila nagradu.  Dosta više terora ljudi koji nemaju pojma svoj posao, i koji su u žiriju jer su oni ti koji će u delo sprovesti nečije odluke.

        Bez obzira na sve to, ova Beovizija mi je pomogla da pronadjem svog favorita na Evroviziji. Nisam gledao predstavljanje predstavnika Bosne i Hercegovine, jer ovde u Novom Sadu nemam ni jedan kanal iz Bosne na kom sam to mogao da gledam. Ali bar znam da ću u Beogradu, na Evroviziji glasati za moju Bosnu. Pesma i koreografija su mi predivni, baš mi se svidjaju. Pravo osveženje posle onih pesama za sahrane u kojima svi kukaju i pate. Konačno malo ljubavi, sreće... Ma predivno. Ostavio sam vam snimak, pa uživajte! Nadam se da se javljam uskoro!

        
 

Trekbekovi (0) Komentari (27)   

Dana se sva tehnika u mom stanu udružila protiv mene. Kompjuter je počeo da štrajkuje izbacujući različite poruke upozorenja. Kablovski operater sredjuje sistem, više od pola kanala mi je nestalo. Toster mi je pregoreo... Izgleda da sam nešto strašno zgrešio. Srećom telefon mi je radio.

Nazovem ja prvo servis za kompjutere. Objasnim šta mi se desilo. Oni meni na to počnu priču o tome šta bi moglo da bude i da nabrajaju cene za popravku. Kažem ja njima da ću razmisliti, pa ću doneti kompjuter ako budem hteo. Pa cene su im takve da je to nenormalna. Pa šta oni misle, da meni pare rastu na drvetu? Da imam te pare koje su mi tražili za te silne popravke, ja ne bih imao ovaj stari krš, već bih odavno kupio sebi pošten računar.

Odlučim da ću ga sam čačkati, ali prvo da nazovem za kablovsku. Objasnim ja njima šta mi se dešava sa kanalima, kako ih je bez ikakve najave pola naprosto nestalo. Kažu oni meni da su oni upoznati s tim i nastojaće da to završe što pre. Kažem ja njima da će mi početi serija, ali oni mi odgovore da gledam reprizu. Počnem ja njima objašnjavati da nema repriza, a i da ima hoću da gledam premijeru, a ne reprizu. Na to će oni meni kako sam nezahvalan i da ako mi se ne svidjaju njihove usluge nadjem drugog operatera. Tu se završi naša priča, ja sam ostao nezadovoljan i ljut. Za moje pare hoću da gledam šta ja hoću, i kad hoću. Neka on gleda reprizu. Ma promenio bih ja operatera, ali on je jedini u gradu.

Pošto sam od ranog jutra ostao bez kompjutera i bez serije odem ja da kupim Blic i hleb, pa bar da doručkujem i novine pročitam. Uključim ja toster, kad ono cvrc. Zadimi se nešto i zasmrdi. Ja brže bolje isključim, kad ono pregoreo. Ma ako još jednom budem morao da zovem neki servis poludeću. Ostavim ja toster, uzmem onaj moj sendvič, neugrejan, sa mirisom paljene gume i pojedem ga nekako. Pročitam Blic, svaki dan sve isto. Oni mogu samo da menjaju naslovne strane. Svaki dan iste teme: «Hoće li biti izbora?», «Kosovo ili EU?»... Zatvorim i novine i krenem da popravljam kompjuter.

Ništa živo on meni neće da pokrene. Rešim ja da ga reinstaliram. Nazovem druga u zgradi, da ga pitam mogu li na njegov hard disk da prebacim neke stvari, koje hoću da sačuvam, jer ne mogu da se narežu, kompjuter štrajkuje. Kaže on meni da se boji da i njegov ne počne da brlja, pa ne sme. Dobro, zahvalim se ja. Doće Cica na kolica. Doće maca na vratanca....

Kad već moram da brišem software, 'ajde malo i hardware da pročistimo. Otvorim ja ono kućište, kad imam ja šta i videti. Nije ni čudo što je poludeo, kad su mu organi totalno zardjali. Krenem ja polako sa detoksikacijom. Zamalo da se ugušim u oblaku prašine i ostalih parazita koji su se našli u kućištu. Čudi me samo kako nije bilo kakvih mrtvih životinja. Kad sam ja to sve završio ubacim CD sa Windowsom. Kad ono tamo ima opcija Repair. Kliknem ja na R i ono krene sa popravkom. Pazi sad ovo. U znak zahvalnosti što sam mu spasao život ništa mi nije izbrisano.

Taman što sam ja završio ovu operaciju, TV-u se pojavi B92. Jbg, «Kasno Marko na Kosovo stiže», serija odavno završena. Ali barem ja imam B92, sad mi je srce na mestu.

Ostao još onaj toster, to ne smem ni da diram. Majstore neću da zovem jer mi je 100% to skuplje od novog tostera. Ovaj je ionako bio 10 eura, tako da nije velika šteta.

Izgleda da sam ovu bitku sa tehnikom dobio ja. Ja sam ostao živ, a oni imaju jednog mrtvog. Mada mislim da sam zbog tog jednog mrtvog ja na gubitku bar 10 eura, ali bar mogu da sebi olakšam dušu kucajući na kompjuteru.

Trekbekovi (0) Komentari (24)   

Svedoci smo da pored ovog našeg, fizičkog, realnog sveta paralelno egzistira još jedan. Taj svet je zapravo simulacija realnog sveta, odvija se nezavisno od njega i svakim danom raste broj ljudi koji «svraćaju» u taj svet. Nameću mi se pitanja koji svet je bolji i kome je bolje pripadati.

Kada sam čuo prvi put čuo za blog, to mi je bilo skroz neobično, zanimljivo, interesantno, baš kao i sve ostale nove stvari. Dugo mi je trebalo da počnem da pišem, da se uključujem u diskusije. Mislio sam da to nikog neće interesovati, da to niko neće čitati, da je potpuno bespotrebno da ja počnem da blogujem. Zašto bi nekome moje mišljenje bilo važno. Očito nisam razumeo blog zajednicu.

            Ipak, odlučio sam da počnem da pišem. Prvi blog koji sam napravio nije bio na blog.rs. Bilo mi je veoma interesantno. Javljali su se razni ljudi, neki su hvalili tekstove, neki kritikovali, diskusije su se razvijale. Moram priznati da je to bilo u manjoj meri nego na ovoj adresi. Imao sam ne baš puno komentara, i to mi je povremeno smeta. Kasnije sam se navikao. Broj je postao nevažan, jer sam primetio da mi je draže kad mi neko ostavi komentar koji je povezan sa tekstom ili nego komentar kako bi neko preko mog bloga posetio njegov.

            Taj blog sam napustio, razočaran i mislio sam da više nikad neću blogovati. Razočarala me je jako jedna osoba koja je posećivala moj blog. Neke reči, koje nisu bile u vezi mojih tekstova su me jako zabolele. Mislim da bih lakše podneo nož u srce nego te reči. Dugo mi je trebalo da krenem u novu avanturu. Ali konačno sam skupio snage i počeo. U samom početku nisam pisao ovako često, nisam komentarisao tudje članke iako sam ih redovno čitao. Želeo sam da vidim ko me čita, jer su mi tekstovi zanimljivi a ko kako bi se njegovo ime našlo ispod mog teksta. Vremenom sam se opustio. Video sam da ovde ima divnih ljudi. I sada ću se vratiti onome što sam hteo reći već odavno:

            Blog life i real life su dosta slični. (nisam filozof, ni sociolog, ovo su samo moji stavovi) Jedan bez drugog ne idu. Iako mnogi mogu reći kako na blogovima «vise» ljudi koji nemaju privatni život mislim da je to netačno. Naravno ima i takvih ali mislim da velika većina nije. To su po meni ljudi koji imaju lep, bogat društveni život. Jer ako to nemaju, o čemu će onda pisati.

            Razlike izmedju ova dva sveta su velike. Ljudi su na blogu mnogo demokratičniji. Imam osećaj da se dijalog razvija mnogo lepše nego što je to u realnom svetu. Ljudi nekako lakše prihvataju komentare onih koje ne znaju lično. Manje ih bole ta neslaganja.

            Razlika je i u tome što se na blogu često ne bojimo otkriti svoje veće tajne, strahove, boli, rane... Malo je ljudi kojima bih ja rekao neke stvari koje ovde smem da napišem. Samo oni i znaju za moj blog. Drugi ne zaslužuju da ih znaju. Zbog tih tajni, podeljenih emocija osećam veliku bliskost sa ljudima čije tekstove čitam, komentarišem, sa onim koji moje tekstove komentarišu. Bez predrasuda pričam sa različitim ljudima. Nekim starijim nekim mladjim. Menjamo mišljenja saznajemo novo... Ma blog life je zakon!!!

 

Trekbekovi (0) Komentari (50)   

Moja vera

Zapitaju mene često:
što sam uvek vedra lika,
kako grubu sudbu snosim
 bez vapaja i bez krika?

 Kažem tada: u mom srcu,

Jedna svetla iskra ima,
 koja vada daje smisla
 mom životu i snovima.

 Samo pravom verom čovek
i u bedi mira nadje,

S puta pravde i istine
u životu retko sadje…”

 

 

(autor meni nepoznat)

 

Volim proleće, volim sunce, volim život... Ustao sam rano, neispavan, ali me je obradovalo sunce, toplo vreme, proleće koje mi se čini sve bliže. Stao sam ispred ogledala, neobazirući se na to što verovatno kasnim, «razvukao» sam osmeh, kojim sam pridržavao podočnjake, da se ne vide. Znam da slika nije nimalo prijatna ni lepa, ali sam osećao u sebi neku sreću.

            Često tako iznenada, nenajvaljeno osetim radost, sreću, što sam živ, što postojim, što umem da se smejem, što znam da plačem. Što mogu da budem nežan, a znam i da budem grub. Što je u meni skupljeno toliko toga različitog. To mi pomaže da idem dalje, da se nadam i da znam da će doći još bolje sutra iako ni danas nije loše.

            Ljudi me često pitaju zbog čega se stalno smejem, odakle mi snaga, energija... Ne znam šta da im kažem. Zanemim i samo se osmehnem. Znam i ja za bol, ali kod mene je bol samo kratkotrajni šok. Život je prekratak da ga trošim na tugu, na žalost. Jednostavno danas si tu, sutra te možda nema. Pa ako mi je već život dat, onda bar mogu da uživam u njemu.

            Znam se rastužiti, čak i plačem, mogu i pred drugima, ne smeta mi. Plačem od besa, od tuge, od bola... Ali se nakon toga nasmejem i krenem u novo. Verujem uvek u bolje. Verujem u moć znanja, verujem u skromnost i za sada imam sreće.

            Posmatram neke ljude koji me okružuju. Rodtelji su im kupili stanove da imaju dok studiraju, opremljeni su nema čime nisu. Dobijaju novaca koliko žele, ali njihove oči se ne smeju. Ne raduju se više ničemu. Zbog toga što imaju sve.

            Meni roditelji nisu mogli kupiti stan, jedva su skupili da mi plate studije i da mi obezbede normalne uslove za život. Drago mi je zbog toga, nisam nezahvalan. Zbog njihove žrtve moj uspeh mi poslaje još sladji. Drago mi je zbog svakog malog i velikog uspeha. Radujem se i tudjoj sreći. Jer ako ste okruženi srećnim ljudima ne možete biti tužni.

            Kažu mi da sam lud zbog toga što želim pomoći svima. Kažu mi da ne pomažem drugima. Pita me skoro, jedna prijateljica zašto ja hoću svima da pomognem, zašto da neko položi ispit bolje od tebe a da mu ti objašnjavaš. Pa šta. Zašto će mi znanje ako ga čuvam u sebi? Zar nije lepše sedeti sa nekim u društvu, pomoći mu da uspe i on. Naravno lepo je kad je taj neko tebi zahvalan. Meni je to velika sreća.

            Često sam se susretao sa ljudima koji su se koristili nečim mojim i ostvarili veliki uspeh, a mene se nisu ni setili. Pa ne trebaju meni pare, ne tražim da me časte. Ali je red da se zahvale. Meni je to dovoljno da se i ja sa njima osećam srećan. Ali i to prodje, a vi znate da ste se vi poneli dostojanstveno, pa mi onda sve to bude još draže.

 

Eto tako, ja sam srećan! Nadam se da ste i vi, onda ću biti još srećniji!

Trekbekovi (0) Komentari (22)   

Osećam se fenomenalno. Ne mogu da verujem da se moj blog našao na VREDI listi. Zahvaljujem se svima koji su posećivali moj blog, čitali moje tekstove, komentarisali... Hvala vam puno, što mislite da ovo što radim VREDI, nadam se da me ovaj uspeh neće promeniti :) I naravno da ću opravdati, ukazano mi poverenje!

Hvala još jednom! I posužite se slavljeničkom tortom :)))

 

 

 

Trekbekovi (0) Komentari (19)