Popust - Ne PopušTa :)

Život
 Već me polako obuzima ovo praznično raspoloženje. Budi se onaj tipični potrošački duh sa zapada u meni. Samo bih trošio, kupovao i što mi treba i što ne treba. Srećom ili na žalost postoji druga strana. Nije razum, ako ste na njega pomislili, jer u ovim situacijama razum nema pravo glasa. Nego plitak džep. Još uvek, za  sada na sreću, nisam kreditno sposoban, pa ne mogu da kupujem više od onog što imam. U suprotnom, ko zna šta bi bilo sa mnom.

Ovih dana sam zaista potrošio priličnu svoticu novca. Ali dobro, novac je da se troši. Što bi rekao Djole “Nije gazda kesa šuplja,što puca što novce skuplja. Gazda je ko ume spiskati.” Svo to vreme gledam i druge kako troše. Kupujem i još posmatram. Sniženja su počele, izlozi šljašte na sve strane, ne znaš gde bi pre. 

Ja potroših priličnu svotu novca, a kupih samo par krpica, za sebe i za poklone. U suštini prazne kese, a prilične pare. Koliko god da me obuzelo to praznično ludilo, opet gledam da li je to kvalitetno, koliko ću ga nositi, da li će mi to trebati. Ostalo mi je bar malo zdravog razuma, koji mi kaže: “kad već hoćeš da trošiš, bar gledaj na šta ćeš.”

Gledam druge oko sebe, grabe, kupuju, oduševljavaju se cenom. Hvali mi se prijateljica kupila je suknju, samo 400 i neki  dinar. Mislim super, blago tebi. Samo što ja s njom ne bih ni podove brisao. Neka je ona markirana 300 puta, ali moj parket je navikao samo na čisti pamuk, marka nebitna.

Odakle ta potreba da se kupi bilo šta što je jeftino. Pa kako nekome nije žao baciti pare, bez obzira koliko ako je ta stvar koju kupi potpuno beskorisna i nekvalitetna. Zar nije bolje imati jedno, al’ vredno, nego hiljadu stvari koje ni za šta neće služiti. Ne shvatam ni izgovore, “nek je jednom obučem, kad je jeftina.” Odeća koliko znam, još nije postala za jednokratno upotrebu, ili sam loše obavešten?!

Ne mogu da razumem, zašto pristati i kupiti nešto što ne vredi ničemu, ako je sniženo za 50%. Zašto su nekima neke stvari loše, nekvalitetne, ali kada im snize cenu one postaju fenomenalne?

 

Trekbekovi (0) Komentari (7)   

OdlučI Se, Mene Ne Pitaj!!!

Život
„Jesi trudna – nisi trudna? Ne možeš biti malo trudna!“

 20:00

-Da li da izadjem večeras? Ne znam baš, imam da učim, a baš mi se izlazi?

-Ja ne bih!

-Ali ja volim da izlazim, mogla sam izaći?!....Ili je možda bolje da ostanem da učim?

-Ako mene pitaš ja ne bih, već sam ti rekao. Ja ne mogu da izlazim kad znam da za dva dana imam kolokvijum koji nisam dobro spremio, ali ako ti misliš da ga možeš spremiti onda ok.

-Pa možda ja to i znam, ne znam baš dobro. Ne znam, neću izaći, a baš mi se izlazi. U stvari ipak ću ja izaći. Pa ću ustati ranije da učim.

-A nećeš spavati kod S?

-Ne znam, možda sam trebala. Videću, ne verujem da ću. Ma doćiću ja kući, ali ću ti ipak javiti oko 11 da znaš.

-Ok.

23:00

-Ja ću spavati kod S.

Ne volim neodlučne. Ako hoćeš nešto stani iza toga i bez nečije potvrde ispravnosti tog postupka. Ukoliko želim da izadjem, izaćiću. Zašto moram pitati nekoga da proverim da je to ispravno. Zašto mi neko mora potvrditi da je  to ispravno? Pa šta i ako nije. Velika stvar. Ljudi smo, grešimo. Ako napravimo grešku nije propast sveta, samo je potrebno da je budemo svesni.

Smeta mi ako me neko pita za mišljenje, a posle ponovo uradi po svom. Zašto me onda uopšte pitaš za mišljenje? Da ti je stalo poslušala bi me, a ne bi opet uradila po svom. U čemu je poenta? Kada kažem ono što ti želiš da čuješ, tada ću te poslušati, u suprotnom, ja ću po svom. U tom slučaju mi je draže da me samo obavestiš o ishodu.

 Možda sam ja samo namćor, ali jednostavno nemam razumevanja. Dobro, možda jednom i da razumem, ali svakodnevno bombardovanje ovakvim i sličnim nedoumicama me izludjuje. Imam osećaj da takva osoba ne pati od manja samopouzdanja, već od straha preuzimanja odgovornosti za svoje postupke i odluka. Ja ako mislim da je ispravno glavom kroz zid i siguran sam u to, ja ću udarati dok mi ne otpadne, ali sigurno neću pitati nekog šta misli po tome da bi mi rekao da sam u pravu.

 

 

I za kraj: Odluči se Lepa! :)

 


 

Trekbekovi (0) Komentari (11)   

Umesto Uvoda

Život
 Nekada me neke stavari znaju udaljiti od stvari koje volim i koje me ispunjavaju. Jednostavno, osetim neku neugodnost, neko grčenje u želucu i trudim se držati se podalje od onoga  što volim kako bi taj osećaj nestao.

Ali uvek me nešto vuče, nazad na ta mesta. Borim se sa sobom. Prelamam se... Pokušavam, ali opet shvatam da to nije više isto kao što je bilo. Posmatram sve na drugačiji način. Nekako mi više nije tako opuštajuće. Pazim na svaki korak i to me zamara. Svaki put se prisetim svega i onda jako pazim na sve što činim.

Prestaću da mislim o tome. Pisaću, ponovo. Pisaću šta želim. Prestaću da razmišljam da li je to dobro, korisno ili ne.

Neću dobrodošlicu, jer nigde nisam ni odlazio. Sedim u istoj onoj stolici u kojoj sam vam piskarao i nekad. Nisam isti... Zapravo jesam, samo su moji osećaji i moji stavovi malo promenjeni. Ne puno, jer „vuk dlaku menja, a ćud nikada“.

Ovo je moj po ko zna koji povratak. Uporno pokušavam otići, ali ne mogu. Jednostavno volim ovo mesto.

Svi obično pišu neki svoj uvod na početku blogovanja.

Zaboravljam na sve i krećem sa novim uvodom! Čitamo se!

Nedostajali ste mi!

Trekbekovi (0) Komentari (8)   
Powered by Lifetype