Već neko vreme učim da kuvam. Prilično to smotano radim, tako da mi niko nije dopuštao da sam nešto pravim za ručak. Napokon sam ih ubedio da mi dozvole da ja kuvam grašak za ručak. Potpuno sam!

U kući je odmah počela pobuna. Sestra je govorila da joj ne pada na pamet da jede bilo šta ja da skuvam. Mama je smislila šta će da pravi na brzinu, jer jelo nema šanse da uspe. Tata se javio da će kasnije doći sa posla, «mora nešto za završi».

Poranio sam ja tako, skuvao kaficu i sve pevajući počeo sa pripremama. Seckam i pevušim, a kad-kad i opsujem, onako za sebe. Stavim ja to sve da se krčka, ali nemam pojma da li je dovoljno posoljeno, ima li dovoljno ulja, kad da dodam začin, kad će biti kuvano...

Svo to vreme smišljam i izgovore kada me budu vodili na policiju. Šta da kažem, zašto sam potrovao porodicu?! Zaigrao se. I nije neko opravdanje. Podignem poklopac krčka se još, ne deluje mi kuvano, ali se mogu dodati neki začini i još malo dosoliti. Skoro da se ne usdjujem da probam.

Dok se sve to krčka dalje tražim po kompjuteru slike da dam novinarima kad budu stavljali moju sliku uz tekst «Ludi glumac potrovao porodicu-razlog nepoznat». Jadan ja ni jedna slika mi ne valja. Treba mi neka da se ljudi sažale, a ne da se smeju. Uf, toliko slika ni jedna za novine.

Vratim se do lonca, vreme je za zapršku. Bar ja mislim. Zbrčkam ja to sve, pa šta bude neka bude. Uz to je pripremim i neki rolatić pa da mi oproste ako ručak ne bude baš valjao. Uz svu tu muku sam pokušavao da naučim sa nekom modernom gluposti za ljuštenje. Sve sam prste ogulio.

Za sad smo ručali samo ja i mama. Čekamo šta će  da se desi. Ako vam se ne budem javljao održ'te mi komemoraciju :)

 

Trekbekovi (0) Komentari (15)   

Promene, promene, promene... Sve se menja. Nešto traje kraće, nešto duže... Retko šta traje večno. Potrebno je prihvatiti promene kao sastavni deo života. One su te koje nam čine naše živote zanimljivim.

Od samo rodjenja se počinjemo menjati. Menjamo se i fizički i naše navike se menjaju. Učimo se živeti. Svako od nas će proći kroz različite oblike promena. Svi ih podnosimo na različite načine, iako nam se u suštini dešavaju iste stvari. Ostajemo bez prijatelja, selimo se, suočavamo se sa smrću najbližih... Dešavaju nam se i lepe promene. Nekome se rode brat ili sestra, postajemo ujaci, tetke, strine, teče... roditelji...

 

Možemo prihvatati da nam se sve dešava s razlogom. Možemo govoriti da smo sami odgovorni za to i da su to samo posledice našeg delovanja. Na neke promene ne možemo uticati ali svakako možemo promeniti ugao našeg posmatranja istih.

 

Kada nam se dešavaju lepe stvari,mi žalimo što ne traju duže. Ali kada bi trajale dugo one bi izgubile svoju čar. Postale bi nam svakodnevica i uopšte nam ne bi bile značajne. Kada nam se dešavaju ružne stvari mislimo da nam traju jako dugo. Često se osećamo bespomoćno. Ali upravo one nam pomažu da više uživamo i cenimo ono lepo što nam se desi. Onaj ko nikad nije bio bez novca, ne zna da ceni njegov značaj. Ljudi koji nisu bili teže bolesni, mnogo manje cene zdravlje....

 

Važno je naučiti iz svake situacije koja nam se desi izvući pouku. Naučiti živeti sa promenama jer ih se ne možemo i ne trebamo rešiti.

 

Trekbekovi (0) Komentari (9)   

 

Živela je izvan grada. Svaki dan je putovala do škole. Nije se isticala. Bila je prosečna, neprimetna. Kada bi ona izostala sa časa, a to se retko dešavalo redar ne bi ni primetio da je nema. Nije puno pričala. Čak i kada su je zapitkivali nešto odgovarala je najkraće što je mogla.

Uvek je bila spremna da odgovara, nikada u stanju da pobegne sa časa. Čak i onda kada smo svi bežali ona je ostajala i čekala profesora koji bi i nju pustio jer nije imao nameru da predaje jednoj osobi. Profesorima nije bila miljenica iako je uvek sve znala, ali je nisu ni mrzeli.

Nikada nije pokazala sklonost ni prema čemu. Uvek je učila i bila odlična, ali su joj ocene uvek bile niže od njenog stvarnog znanja,jer nikad nije znala ni u čemu da se snadje. Ona nije virila u svesku, nije se borila za sebe. Mirno se nosila sa svime što je bilo pred njom.

Danas posle godinu i nešto otkako je nisam video pitam se: Šta se s njom desilo? Niko od mojih bivših školskih drugova to ne zna. Niko je ne vidja, ne čuje za nju, ne sretne je. Možda više i ne dolazi u grad. Studira sigurno, ali gde, šta... Da se nije udala? Ko će znati?!...

Sa njom sam proveo četiri godine srednje škole. I šta znam o njoj?! Ništa! Ona o meni sigurno zna mnogo više. Puno ljudi koji su sa mnom proveli bar malo vremena me ne zaboravlja lako. Upečatljiva sam pojava. Ali koliko ljudi tako prodje kroz naš život i ne ostave trag?

Koji je razlog zbog kog nam ona nikada nije prišla? Zbog čega nikad nije prihvatala naše teme za razgovor? Možda je zapravo mi nismo bili dostojni, a možda se jednostavno bojala naše preotvorenosti. Ne znam da li ću je ikada više videti i da li ću imati priliku da je to pitam, ali bih to voleo!

Trekbekovi (0) Komentari (19)   

Došao je i ovaj 25. septembar, dugo najavljivani, a koliko očekivani ne znam. Bilo kako bilo preporučujem svim onima koji nemaju strpljenja da pročitaju ceo tekst da slobodno promene adresu. To se radi veoma lako. Ovaj tekst je prilično dugačak i govori o meni i mom blog iskustvu. Danas mi je prvi blog rodjendan i pripremio sam monolog i recitaciju :). Nisam pisao prilično dugo. Poslednjih dana gledali ste, zapravo mogli ste da pogledate najavu za današnji post. Ne znam odakle mi potreba za tim. Možda iz želje da me ne zaboravite. Ali iz te želje, samo sam sebi stvorio veći problem. Ovaj post mora da bude poseban. I biće, verujte mi. Za mene će on to sigurno biti. Napisao sam jedan malo poduži tekst, pa ko želi da ga pročita nek izvoli, a ko menja stranicu ugodno surfanje mu želim.

Mnogi prijatelji mi kažu: «Najteže je početi.» Kako kome? Meni nije teško započeti nešto. Svaki moj početak nastao je tako spontano, kao da je bilo zapisano da će to da se desi. Tako je bilo i sa ovim blogom. Priču o mom dolasku sam pričao, pa ukoliko je niste pročitali ranije, prelistajte blog. Meni je mnogo teže nastaviti neke stvari. Dešava mi se da od nečeg veoma lako odustanem, jer mi dosadi, prestane biti interesantno. Uprkos tome, ovaj blog još uvek traje. Pišem neredovno, ali pišem. Dok pišem znači da još uvek imam šta da kažem. Ja se bojim da ću ostati bez reči. To mi deluje strašno. Šta je čovek koji nema šta da kaže?

Godina dana je prilično dug vremenski period. Mislim da ga nisam uzalud potrošio. Pisao sam, iskreno, svašta. Nekada i gluposti, a nekada i zaista predivne tekstove. Pokušaću da budem objektivan, iako je to teško i kada govorimo o drugima, a ne o sebi.

Dešavalo se tokom ove godine puno toga. Naročito od momenta kada smo saznali da je jedan blog kopiran. Ja sam tu bespotreno gubio živce. Neki komentari su mi zaista otvorili oči i pomogli mi u sagledavanju sebe, malo realnije. Jesam, tvrdoglav sam i treba mi vremena da priznam neke stvari i da stanem sam iza sebe i svojih reči. U meni se često bori mnoštvo ličnosti, razum i osećanja. Branio sam principessu78 zbog toga što je stvarno osećam kao prijatelja. Neko me je to normalno, nekom nije. Ja sam jednostavno takav, da lako opraštam mada ne zaboravljam.

Zubovic je rekao neke stvari o meni koje su me jako povredile. Mrzeo sam sebe, mrzeo sam to što me bole reči osobe koju ne poznajem. Ne bi mi smetalo da je kritikovao moje tekstove, on je govorio o meni. Znao sam da nisam takav. Znam da imam mane, ali nisam bio ni takva gnjida. Ali opet zbog njegovih i reči još nekih blogera, odlučio sam  napraviti neku distancu od bloga i sve prihvatati manje k srcu.

Drago mi je što sam propustio najnovije gluposti na blogu. Ovde zaista treba uvesti red. Svoje tekstove pišem onako kako mislim da treba. Ne bojim se da ću napisati neku glupost. Nekada me ponese trenutak pa napišem svašta, dok nekad pažljivo biram reči. Možda ovde ima tekstova kojih bih se trebao stideti, po mišljenju nekih. Ali ja ne osećam stid ni zbog jedne ispisane reči. Svaki moj tekst, pa bio on i saopštenje da sam položio ispit je deo mene. U tom trenutku sam morao to da kažem i ne žalim zbog toga. Nekome je to glupo i nebitno, meni je drago i veže me za neke važne momente mog života. Dok čitam svoje tekstove mogu da oživim osećanje koje je bilo prisutno u momentu pisanja istog. Zbog toga sam ponosan na svaku svoju reč, makar ona bila i nepotrebna.

Pored tekstova za blog me vežu i neke druge uspomene. Osetio sam jednu podršku za odredjene stvari, podršku koja mi je trebala. Ja sam malo čudan. Lakše mi je da svoja osećanja iznesem na papir, ili monitor nego da kažem nekome u lice. Ne volim da pričam o osećajima. Blog mi je postao to mesto gde mogu slobodno, bez ikakvog srama, osećaja krivice da pričam o svemu. I uvek mi se našao neko, ko bi mi pružio podršku.

Svi često govore da im komentari nisu bitni. Meni jesu, i to puno bitni. Jer ja mogu da pišem i u svesci ako mi nije bitno mišljenje drugih. Volim da čujem pohvalu, mada mi ne smeta ni kritika. Lično, ne volim preterano da dajem kritike i obično komentarišem blogove koji mi se dopadaju. Ono što mi nije ni interesantno jednostavno neću ni pročitati do kraja.

Možda ste očekivali nešto više od današnjeg dana, ali to bi bilo to. Od mene možete očekivati još tekstova.

Hvala vam na čitanju i podršci koju ste mi pružili!!!

Trekbekovi (0) Komentari (40)   

 

 

 

Zašto je ljudima važno ko je koje nacionalnosti? Zašto ne dozvoljavamo ljudima da ih upoznamo bez obzira na to koje su vere?

Skoro sam bio u jednom mestu u Bosni. U njemu su većinski narodi Hrvati i Muslimani. Ne znam da li i koliko ima Srba. Imali smo neki projekat tamo i išao sam sa nekim prijateljima. Bilo nas je nekoliko.

Stefan je bio organizator. Dok smo dolazili on je nazvao organizatora iz tog mesta da vidi kakvi su planovi za taj dan. Rekao je da će nas odvesti do mesta gde ćemo ostaviti stvari, pa će nas do početka naše prestave voditi na roštilj. Pripremili su nam odmor na jednoj "vikendici" u kojoj je smešten neki omladinski klub. Do tamo ćemo ići čamcem. 

Stefan nas je pitao da li se bojimo čamca. Svi smo klimnuli glavom da se ne bojimo. Sanja je rekla: "Ja ne bih da idem. Ne bojim se ja toliko čamca, ali Haris... Da je to Dušan, Petar, Jovan, Lazar... Ma nikakvih problema ne bi bilo. Nema veze i da oni ne znaju da plivaju, ali Haris... Ma nema šanse!"

Na kraju smo je nagovorili. Nije pričala puno sa Harisom, a i ostali su delovali sudržano. Tamo je bilo još nekoliko njegovih prijatelja. Kako su se predstavaljali, oni koji su stajali pored mene su mi na uho šaputali "Šta li su oni?"

Da li je zapravo važno, ko su i šta su? Prema tebi su fini, bolji nego pola onih koje znaš a Srbi su. Paze šta govore da te ne uvrede, trude se da ti bude što bolje. Pa zar je smak sveta što nisu Srbi. Meni je to neshvatljivo.

Znam da je Sanja izgubila oca u ratu. Ali Haris ga sigurno nije mogao ubiti. Bio je mali kada se to dešavalo. Da ga je i njegov otac ubio nije on kriv. Roditelji i rodbinu ne biramo. Ako je neko ubica, za njega nema opravdanja, ali ne možemo sve kriviti za nečiju smrt. Kada će doći vreme za pomirenje? Da li ćemo se ikad prestati trovati mržnjom? 

Dajmo priliku ljubavi. 

 

Trekbekovi (0) Komentari (12)