Već neko vreme učim da kuvam. Prilično to smotano radim, tako da mi niko nije dopuštao da sam nešto pravim za ručak. Napokon sam ih ubedio da mi dozvole da ja kuvam grašak za ručak. Potpuno sam!

U kući je odmah počela pobuna. Sestra je govorila da joj ne pada na pamet da jede bilo šta ja da skuvam. Mama je smislila šta će da pravi na brzinu, jer jelo nema šanse da uspe. Tata se javio da će kasnije doći sa posla, «mora nešto za završi».

Poranio sam ja tako, skuvao kaficu i sve pevajući počeo sa pripremama. Seckam i pevušim, a kad-kad i opsujem, onako za sebe. Stavim ja to sve da se krčka, ali nemam pojma da li je dovoljno posoljeno, ima li dovoljno ulja, kad da dodam začin, kad će biti kuvano...

Svo to vreme smišljam i izgovore kada me budu vodili na policiju. Šta da kažem, zašto sam potrovao porodicu?! Zaigrao se. I nije neko opravdanje. Podignem poklopac krčka se još, ne deluje mi kuvano, ali se mogu dodati neki začini i još malo dosoliti. Skoro da se ne usdjujem da probam.

Dok se sve to krčka dalje tražim po kompjuteru slike da dam novinarima kad budu stavljali moju sliku uz tekst «Ludi glumac potrovao porodicu-razlog nepoznat». Jadan ja ni jedna slika mi ne valja. Treba mi neka da se ljudi sažale, a ne da se smeju. Uf, toliko slika ni jedna za novine.

Vratim se do lonca, vreme je za zapršku. Bar ja mislim. Zbrčkam ja to sve, pa šta bude neka bude. Uz to je pripremim i neki rolatić pa da mi oproste ako ručak ne bude baš valjao. Uz svu tu muku sam pokušavao da naučim sa nekom modernom gluposti za ljuštenje. Sve sam prste ogulio.

Za sad smo ručali samo ja i mama. Čekamo šta će  da se desi. Ako vam se ne budem javljao održ'te mi komemoraciju :)

 

Trekbekovi (0) Komentari (15)