Jesen je...Lišće je opalo po ko zna koji put. Ono će se opet vratiti, ali postoje neke stvari koje nikada neće. Zbog nekih mi je drago, bilo i ne ponovilo se. Neke bih voleo da ponovim. Ne bih ih menjao, samo bih ponovo da osetim ono što sam osetio tada. Ali ne mogu se osećaju vratiti. Ništa se ne može vratiti.

Sećam se kada sam u jesen '95 krenuo u prvi razred. Šarao sam po svesci, pokušavao da napišem prva slova. Sećam se da sam pisano t uvek pisao slepljeno sa onom crticom. Oko nas su padale bombe, još uvek. Ljudi su ginuli. Ali mi smo bili deca. Nismo ništa znali, i to je dobro. Bili smo bezbrižni i neobično srećni. Nismo imali ništa, ali smo bili mnogo srećniji od današnje dece.

Kada mi moji roditelji nekada počnu priču o tome kako su oni živeli meni to izgleda veoma smešno, ali već vidim svoju decu koja se smeju meni. Nismo imali mobilne telefone, kompjutere. Televizore smo imali i to u boji, ali smo imali i restrikcije struje. Sećam se da je deda napravio sijalicu na akumulator od automobila. A pošto smo mi jedini u zgradi imali plin svi su se skupljali kod nas da uveče sede i piju kafu, da neko nešto skuva, pripremi.

Bili smo mnogo bliži nego u ovo današnje doba, iako danas imamo mnogo bolje uslove. Upravo to što nam je dobro nas udaljava od ljudi. Obično pomažemo jedni drugima samo kada je to nužno, ili kada se nadjemo u istom «sosu».

Igrali smo se raznih ludih igara koje smo smišljali sami. Znam da smo crtali planove i krili se po njima. Bili bi podeljeni u dve grupe. Jedna bi tražila, druga bi se krila. Koliko puta su nas roditelji kažnjavali zbog toga. Bojali su se da ne odemo negde gde može biti mina. Ali nama je to bilo smešno, nismo ni znali šta su to mine. Nama je bilo lepo. Igrali smo se čepića. Poredali bi pet čepića u centar i gadjali, ko sruši čepiće on se trudi da ih postavi na četiri ćoška dok mu suprotna ekipa ne dozvoljava i pokušava da pogodi loptom. Dugo nisam video da se deca toga igraju.

Posle su došli biciklo, pa kasnije i roleri, trotineti. Ja sam imao biciklo jedini u zgradi. Bilo je od mog tate. Pravo komunističko. Imalo je pune gume i to veoma tanke. Niti kočnica, ništa. Samo prosti mehanizam. Cela tri ulaza su naučila na njemu da voze. Kasnije smo dobijali i druga bicikla, kada je počelo da se živi bolje.

Kupovali smo krišom Rumenka za dinar. Uvek kada ližem rumenka setim se toga. Podseti me na to kako sam se krio da me moji ne vide da ga ližem, jer su mi govorili da ga ne kupujem da će mi otići grlo. Čuvali su me od svega, jer sam bio bolešljiv. U sred rata sam operisao krajnike. Operisao sam ih samo zbog toga što sam došao u fazu da ne mogu normalno da dišem od krajnika. Bolnice su bile pune ranjenika i koga je bilo briga za klinca koji ima problema sa krajnicima.

Znam da su tata i mama nekako sredili da idem u u susedno mesto(u Srbiji) da ih operišem. U Srbiji je takodje bilo teško stanje,ali mnogo bolje nego li u Bosni. Jeo sam neku gadnu poparu pred operaciju i slagao slagalicu koju mi je mama napravila od nekih dečijih novina. Isekla je jednu sličicu na komadiće kako bih je ja slagao. Bio sam dete koje je zaista imalo sve što se poželeti može. Mnoštvo slikovnica, slagalica, igračaka... Za vreme rata nigde nisu ni mogle da se kupe slagalice, pa mi je mama tako sekla sličice iz starih Mikijevih zabavnika i davala da slažem. Bio sam srećan, mislio sam da tako treba.

Eto raspričah se ja, o ratnom periodu, a hteo sam sasvim nešto drugo. Opet kad pogledam bilo mi je jako lepo. Da nije bilo rata bilo bi mi mnogo lepše. Današnja deca imaju sreće samo zbog toga što ne žive u ratu, premda je situacija u zemlji i sada užasna. Mnoge lepe uspomene koje smo mi imali oni nikada neće. Imaće neke druge, njima drage kao nama ove, ali mi to nikada nećemo razumeti.

Trekbekovi (0) Komentari (30)