Ovo sam hteo još sinoć napisati, ali moj divni provajder mi to nije dozvolio. Misle ljudi na moje zdravlje, da se ne zračim, pa mi isključili internet, onako, čisto da nešto rade. No neću o njima. Vraćam se na temu:

    Inspiraciju za ovaj tekst sam pronašao u komentaru iluzije na mom prošlom postu. Koga zanima kakav je komentar, neka se vrati da vidi. Premda to za dalji tekst i nije tako bitno.

    Da li su godine važne? Da li nam one odredjuju šta radimo u životu i kako se ponašamo? Ne volim kada mi kažu "Znaš li ti koliko imaš godina, prestani se ponašati kao dete!". Pa šta je tu loše. Deca su mnogo iskrenije, nepokvarena, nisu zla... Zašto je loše biti kao dete. 

    Koliko puta kažete: "ja sam star/a za ovo društvo", "ma pusti ih to su matorci", "vidi te dečurlije"?! Da li se mi ograničavamo i držimo samo svoje generacije. Zbog čega to? Zašto mislimo da ne pripadamo tamo gde su mladji ili stariji od nas. Gde god da smo možemo nešto naučiti, zanimljivo čuti. Zašto ne raditi u 60-tim, neke stvari koje ste radili i u dvadesetim. Za mnogo toga nikad nije kasno a ni rano.

    Eto, ovde na blogu upoznao sam toliku ljudi. Svi su, dobro većina je starija od mene. Pričam sa njima/vama, kao sa svojim prijateljima, svojom generacijom. Ne razmišljam o godinama, ne persiram vam. To ne znači da nemam poštovanja. Ja ne volim persiranje. Suviše mi je zvanično. Ne volim da persiram ljudima koje cenim i volim. Jednostavno, ako kažem ti umesto vi, to ne znači da manje cenim tu osobu, niti obrnuto. Ja vi kažem svakom prolazniku koga želim nešto upitati ili sa kojim razgovaram. Kada nekom kažem ti, osećam se kao da smo bliski, lakše mi je da razgovaram sa njim.Ne osećam distancu medju nama.

    Za kraj, zaboravite godine. Živite ne misleći na to. One nam ničemu ne služe osim da nas podsete na to koliki smo dugačak put prešli.