Evolucija (Veš MašIna)

Život
Konačno je i u moj dom ušlo to čudo tehnologije zvano jednim jednostavnim imenom Veš Mašina. Dobro bilo je i vreme, 2010. a ja još da na ruke perem, ne ide. Dugo ja već živim svoj podstanarski život, ali nisam imao tu genijalnu napravu. Za pranje veša sam se snalazio na različite načine, od nošenja veša kod prijatelja, preko pranja na ruke, do kuvanja veša u šerpi. Sve su to jako egzotični, posve zanimljivi načini da se veš opere, ali mi malo ta egzotika dosadila.
 
Nošenje kod prijatelja je odlično. Odem, odnesem veš odmah moramo popiti i kaficu, još ako odnesem za vreme ručka eto ga odmah rešen još jedan problem. Dobro, sad tu je i onaj osećaj nelagode, da ste stalno nekom na teretu. A nekada nije zgodno ni to nošenje. Ne družim se sa ljudima iz zgrade, tako da nije zgodno po svim vremenskim prilikama nositi taj veš, a i ne mogu da dosadjujem stalno nekom. Koliko god da je ta opcija dobro, nju sam najmanje koristio.
 
Pranje na ruke, to je nešto fenomenalno. Kao prvo, odlična fizička vežba. Jeste da me, ako imam malo više od dve majice, posle toga par dana ledja ubijaju, ali je odlično. Za one koji trebaju da smršaju mogu reći i da je idealno. Samo meni baš i nije trebalo mršavljenje. Pored toga, odlično je za pranje ruku. Nikada se ruke ne mogu tako dobro oprati kao posle pola sata i više držanja u sapunici. Da još imam neki prašak posle kojeg su mi ruke "kao kremom namazane" to bi bilo idealno. Posle toga nokte ne morate da sečete, sami otpadaju. Ovu opciju sam koristio sve dok ovo čudo nije ušlo u moj stan.
 
Pranje u šerpi nije puno zahtevno. Zahteva jednu šerpu, koju ćete koristiti samo za veš. Nije zgodno da je koristite za kuvanje. Poželjno je da šerpa bude i različita od onih koje koristite za kuvanje. Moja cimerka je jednom umesto čorbe umalo nasula moje potkošulje koje su se kuvale :). Tačno je da je ovaj način malo skup i zahteva stalno mešanje veša, valjda da ne zagori, šta ja znam.  Meni je bilo muka kad kod sam trebao nešto da kuvam od veša :)
 
E sad glavno, došla je mašina. Doneli je ljudi iz servisa, montirali je. Mi u našoj maloj zajednici se sredili. Obukli najbolja odela. Nasuli po čašu vode, nismo imali šampanjca, pa je voda bila prikladna, a to je sada trendi :). Napunili mašinu. Pustili u rad. Gledamo mi nju, gleda ona nas. Pomalo mrdne bubanj, malo ubaci vode, ali ne onako kako sam ja vidjao da ona to radi. Ne okreće bubanj. Malo levo, malo desno pa stane. I opet tako. Mi se poredali u kupatili, gledamo predstavu, a ona dosadna ubija.
 
Nekada se neko seti da kaže da izadjemo iz kupatila, možda proradi kasnije. Izadjemo mi, a samo što smo izašli poče da se okreće. Ubacuje vodu, vrti veš. Pomislih da je stidna, pa nije htela pred nama, ali mi posle rekoše da je to predpranje.
 
Taman što je sve krenulo, mi veseli sedimo u kupatilu, gledamo show, kad odjednom neka voda ispod. A joj. Kud sad ta nevolja. Pipkamo mi onu mašinu, mazimo je, pevamo joj, ništa curi. Najgore ne znamo odakel ta voda. Zovemo servis, niko se ne javlja. Pa da, ko će se javljati u subotu u 7. Pronadjemo mi da voda ne curi iz mašine. Lociramo mesto problema i saniramo ga. Nakon još nekoliko trzavica mašina završi, izvadismo veš. Sve je bilo u redu(ne znam zašto ne bi bilo).
 
Posle smo se malo navikli. Jesmo je obilazili svakodnevno,u početku a sad radi samostalno, bez nas :) 
Trekbekovi (0) Komentari (12)   

ŠTa ćEte PričAti Unucima?

Život

Čitao sam skoro jedan blog, na kome unuka jedne stare bake kuca sve ono što joj baka priča. Predivni, tekstovi, zaista vam preporučujem da ih pročitate.

Dok sam sve to čitao, zapitao sam se ja o čemu bih mogao pričati svojim unicima. Ne čini mi se da u mom životu ima tako interesantnih detalja, toliko toga drugačijeg. Počeo sam da razmišljam i videh da bi zapravo moglo biti dosta toga.

Našim uncima će verovatno biti nezamislivo da smo mi slušali kasete, igre kojih smo se igrali kao mali. Biće im posebno zanimljivo to da mi nismo kao deca imali mobilne telefone, kompjutere. Verovatno će se pitati kako smo mi tada živeli. 

Živeli smo srećno! Bili smo jako srećni i radovali smo se nekim stvarima kojima oni nikad neće. Prosto im je sve tako dostupno, i verovatno će biti još i dostupnije, tako da neće imati čime da se obraduju.

Sećam se kada je rat, mama i ja smo se vratili kući. Jer smo za to vreme bili kod bake i dede u Srbiji. Došlo je tu puno novih ljudi. Nikoga nisam znao, osim jedne stare drugarice, i to je bilo sve.

Počela su upoznavanja. Bilo je neobično, svi su bili iz različitih krajeva pričali smo različito. Smejali smo se jedni drugima. Neki su govorili Č umesto Ć, pa smo im stalno govorili da govore kuče i kuće. Vremenom smo se privikli jedni na druge i postali jedna veoma složna družina. Sa mnogima od njih i danas sam veoma blizak prijatelj.

Iako bi naši roditelji verovatno rekli da smo mi bili zlatna deca, mi smo, kao i svi drugi bili veoma nestašni. Samo to oni ništa nisu znali. Moji još uvek ne znaju mnogo toga, i ne znam da li bi im mogao to pričati, iako to nije baš toliko strašno.

Pošto nismo imali kompjutere i mnoge savremene igračke, morali smo da budemo mnogo kreativniji. Da smišljamo način na koji da se zabavimo i da nam ne bude dosadno.

Sećam se da smo se igrali tako što smo se podelili u dve ili tri grupe, u zavisnosti koliko nas je bilo i igrali se cvećare. Mi smo kao radnici koji prodaju cveće. S tim što se mi nismo mogli igrati sa zamišljenim cvećem, niti običnim travama. Mi smo jadnim ljudima pustošili dvorišta, kako bismo imali potrebne rekvizite za igru. Sećam se da su nas uvek stare bake terale iz dvorišta, i postavljale nam raznorazne zamke.

Kada smo brali tudje voće, bili smo dosta pristojniji. Prvo bismo pitali da li možemo da beremo, pa ukoliko bi nas pustili mi bismo brali, a ukoliko ne... Opet bismo brali.

Ispričaću vam samo jedan mali deo toga:

-Teto, izvinite, možemo li mi brati Vaše smokve? - Naravno uvek bi dvoje išlo da pita, dok bi ostali čekali skriveni.

-Ne može, brali ste juče!

-Ali, teto, samo malo, nećemo mi puno, ionako će vam sve pasti dole i propašće Vam, ovako ćemo bar neke koristi imati.

-A koju ću ja to korist imati.

-Nećete morati da čistite dvorište od tih smokvi što padaju - Dobacuju oni što su ostali iza ograde.

-Ne može danas, gotovo!

Izlazimo iz dvorišta i banda se penje na smokvu. Ona će nešto da zabrani. Posle nekog vremena izlazi žena i vidi dvoje dece koje su na smokvi.

-Silazite odozgo, ko vam je to rekao?

-Dodjite gore pa nas skinite.- Čuje se glas, ali ne iz pravca u koji je ona gledala.

Kada je pogledala koliko je još njih svuda po smokvi, nije mogla da poveruje. Mislila je da ih je mnogo manje.

-Stevane, vidiš li ti koliko je njih, uništiše smokvu, dolazi ovamo!-Pozvala je pojačanje.

Tako da je moralo da usledi povlačenje.

Naravno ovo sve verovatno nije toliko zanimljivo kao priče bake Evdokije, ali red je da pokušam, moraću da se pripremam polako. Dok dodje red na unuke da nešto barem postoji pripremljeno! 

 

Trekbekovi (0) Komentari (13)   

Moj Pobednik!!!

Život
Beovizija je završena. Kreću priče o tome ko je trebao ko nije da nas predstavlja. Mućke je verovatno bilo, ali ja ne želim da se u nastavku time bavim. Ti ljudi ne zaslužuju moje reči. Takodje se neću baviti ni onom kreaturom od pobedničke pesme. Dosta mi je što o tome čitam po forumimam, različitim facebook grupama i drugim sredstvima masovne komunikacije.
 
Ja ću se pozabaviti, jedinom, pesmom koja me je naterala da se naježim. Koja je probudila najlepše emocije u meni. To je pesma Gloria. Predivna, drugačija, puna emocija... Moram priznati da sam ih u prvi mah, kao i mnogi počeo uporedjivati sa Il Divom. Ali nisu, mnogo su bolji. 
 
Već neko vreme slušam njihove pesme, zapravo neke njihove obrade i oduševljavam se. Tako dobro pevaju i biraju prelepe pesme da nemam reči. Cimerka mi se već danima smeje, jer po stanu kreštim na lošem Italijanskom pokušavajući da pevam njihovu obradu pesme Parla piu piano. Prosto ne mogu da iskažem moje oduševljanje ovom grupom.
 
Njihov nastup na Beoviziji je bio perfektan. Zamisao jako lepa. Borba dobra i zla, crno i belo. Crvene zastave simbol pobede. Gloria je pobednik, pomislio sam još kada sam čuo i onih prvih 30 sekundi na predstavljanju pesme. I bio sam ubedjen da će pobediti, da će Srbija konačno pokazati da se udaljila od opanaka.(i bio sam u pravu, pobedila cipela, ali opet neću o tome :))
 
Nemam ja problem sa opancima i turbo folk pesmama, ali jednostavno razvijmo se jednom. Otkrijmo nešto bolje, kvalitetnije. Predstavimo se jednom svetu bez zurli i ojkača. Očito veliki broj ljudi ne misli da sam ja u pravu.
 
Publika i nije bila loša u glasanju za Pozitivan haos. Mene je više iznenadio žiri koji je jednoj ovakvoj kompoziciji, jednom ovakvom izvodjenju dao manje poena od jedne sprdnje. Šta je bilo? Željko se uplašio da će neko da pokaže da on nije najbolji muzičar koji dolazi iz Srbije, što ja mislim svi znamo??? Šta je problem???
 
Opet počinjem da se nerviram, a to ne želim. Ja sam izabrao pobednika, to je jedina svetla tačka na Beoviziji u kojoj sam uživao i vizuelno i zvučno. Pokazali su da se može proći zapaženo i bez reklame u sopstvenoj emisiji do besvesti, bez skandala i pompe oko prijave... Dokazali su da ima nade :)
 
Ovaj teskt je krajnje subjektivan, nije mi bila želja da analiziram do besvesti protekli maskembal zvani Beovizija! Prepurčujem da pronadjete još pesama ove grupe na youtube, ima ih.
Uživajte:
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
  Trekbekovi (0) Komentari (17)   

Na Bogojavljensku Noć...

Život
Bogojavljenska noć... Sećam se da sam kao manji to veče provodio na selu. Moji deda i baka slave Jovnadan. Tako sam ja sa roditeljima odlazio na selo na Bogojavljenje. To je za mene bio veliki doživljaj. Tamo su bili moji rodjaci koji su bili mnogo drugačiji od mene, pa su mi zbog toga uvek bili zanimljivi. Nisu se bojali ničega, a za mene su hteli sve da urade, a ja sam bio najmladji medju njima.

 

Baka je držala kolače u jednoj hladnoj sobi u kojoj niko nije boravio. Nije nam dala da jedemo puno kolača, jer nas je bilo puno, i mogli smo puno da pojedemo.“Uvek je govorila, ostavite to, to je za goste. Kad odu gosti vi ćete to sve pojesti.“ Ih, ko će čekati da odu gosti?! Zbog toga smo se mi uvek, prikradali u tu sobu i krišom jeli kolače.

Kada bi baka videla da kolača nema, odmah bi nas sve skupili u sobu kako bi utvrdili ko je „krao“. Pošto su moji rodjaci živeli u kući pored bakine, oni su tu bili kao domaći pa su samim tim i prvi osumnjičeni. Ja sam uvek bio fino dete, koje ne radi ono što mu je rečeno da ne sme. Tako da sam uvek prolazio nekažnjeno. Tako su oni po kazni sedeli u sobi, a ja bi im donosio kolače.

Pored kolača, na Bogojavljensku noć me seća  i iščekivanje ponoći. Pričali su nam kako se u ponoć drvo spusti do zemlje i mi tada treba da zamislimo nešto i to će nam se ostvariti. Tako sam ja muku mučio da ostanem budan do ponoći, ali mi nikad nije uspevalo. Onda su me rodjaci tešili da ni oni nisu ništa videli jer je bilo mračno.

Puno vremena je prošlo od tada. Večeras nisam sa njima, iako su oni svi tamo, na selu. Nema veze, sada mogu da ostanem budan do ponoći. Kad pogledam kroz prozor požele ću im sve najbolje.

 


 

Trekbekovi (0) Komentari (6)   

Sve šTo Vam žElim...

Život
Razmišljao sam ovo da napišem ranije, ali uvek kada imam inspiraciju za neki tekst nešto me spreči. Ovaj put je ovaj drndavi kompjuter, koji je već odavno trebao da ode u penziju. Evo i sada kuckam i onda zastanem da me stignu slova na monitoru. Ali sada sam uporan. Rekao sam da će tekst večeras biti na mom blogu i ima da bude!
 
Nova Godina je došla. Isteklo je vreme za novogodišnja obećanja, želje... Dobro imamo i popravni 13og januara :). U ovu godinu sam rešio da udjem nespreman. Iskreno nisam rešio, ali tako se nametnulo :). Planirao sam neiki  doček mnogo ranije, ali kada se to planira obično ne ide po planu. Dočekao sam je skakućući na gradskom trgu uz Negativ. Rekoh, dočekah i zbrisah kući. Ma nema ništa bolje od toplog kreveta i televizora. Mada mi se program novogodišnji ništa dopao nije. Dajte mi samo mesec dana da budem urednik neke tv stanice, ma napraviću revoluciju.
 
Nisam sebi davao Novogodišnja obećanja. Zašto da ih dajem kada ih zaboravim posle dve - tri sedmice. Mogu ja da sebi obečam i bez nove godine. Neka bude, kako biti mora :). Malo, pomalo se menjam. Prestajem brinuti o stvarima na koje ne mogu uticati. 
 
Bojim se da me kompjuter ne izneveri, pa da ne uspem završiti ovo moje kratko obraćanje, koje se odužilo i ne stignem vam čestitati Novu godinu.
 
Nisam tražio raznorazne čestitke i sladunjave poruke, premda me znaju oduševiti. Ja vam želim od srca puno lepih trenutaka u Novoj godini, puno novih prijatelja, jače veze sa starima. Puno ljubavi prema svima. Praštajte, uživajte, obradujte sebe, učite svakim danom nešto novo, pronadjite ono što vas čini sretnim i konzumirajte ga u manjim količinama svakodnevno da bi što duže trajalo! Uhvatite svaki tren, pokažite svima ono najbolje od sebe! 
Sve vas jako volim!
SRETNA VAM NOVA GODINA! :*
Trekbekovi (0) Komentari (9)   
Powered by Lifetype