Već neko vreme učim da kuvam. Prilično to smotano radim, tako da mi niko nije dopuštao da sam nešto pravim za ručak. Napokon sam ih ubedio da mi dozvole da ja kuvam grašak za ručak. Potpuno sam!

U kući je odmah počela pobuna. Sestra je govorila da joj ne pada na pamet da jede bilo šta ja da skuvam. Mama je smislila šta će da pravi na brzinu, jer jelo nema šanse da uspe. Tata se javio da će kasnije doći sa posla, «mora nešto za završi».

Poranio sam ja tako, skuvao kaficu i sve pevajući počeo sa pripremama. Seckam i pevušim, a kad-kad i opsujem, onako za sebe. Stavim ja to sve da se krčka, ali nemam pojma da li je dovoljno posoljeno, ima li dovoljno ulja, kad da dodam začin, kad će biti kuvano...

Svo to vreme smišljam i izgovore kada me budu vodili na policiju. Šta da kažem, zašto sam potrovao porodicu?! Zaigrao se. I nije neko opravdanje. Podignem poklopac krčka se još, ne deluje mi kuvano, ali se mogu dodati neki začini i još malo dosoliti. Skoro da se ne usdjujem da probam.

Dok se sve to krčka dalje tražim po kompjuteru slike da dam novinarima kad budu stavljali moju sliku uz tekst «Ludi glumac potrovao porodicu-razlog nepoznat». Jadan ja ni jedna slika mi ne valja. Treba mi neka da se ljudi sažale, a ne da se smeju. Uf, toliko slika ni jedna za novine.

Vratim se do lonca, vreme je za zapršku. Bar ja mislim. Zbrčkam ja to sve, pa šta bude neka bude. Uz to je pripremim i neki rolatić pa da mi oproste ako ručak ne bude baš valjao. Uz svu tu muku sam pokušavao da naučim sa nekom modernom gluposti za ljuštenje. Sve sam prste ogulio.

Za sad smo ručali samo ja i mama. Čekamo šta će  da se desi. Ako vam se ne budem javljao održ'te mi komemoraciju :)

 

Trekbekovi (0) Komentari (15)   

Promene, promene, promene... Sve se menja. Nešto traje kraće, nešto duže... Retko šta traje večno. Potrebno je prihvatiti promene kao sastavni deo života. One su te koje nam čine naše živote zanimljivim.

Od samo rodjenja se počinjemo menjati. Menjamo se i fizički i naše navike se menjaju. Učimo se živeti. Svako od nas će proći kroz različite oblike promena. Svi ih podnosimo na različite načine, iako nam se u suštini dešavaju iste stvari. Ostajemo bez prijatelja, selimo se, suočavamo se sa smrću najbližih... Dešavaju nam se i lepe promene. Nekome se rode brat ili sestra, postajemo ujaci, tetke, strine, teče... roditelji...

 

Možemo prihvatati da nam se sve dešava s razlogom. Možemo govoriti da smo sami odgovorni za to i da su to samo posledice našeg delovanja. Na neke promene ne možemo uticati ali svakako možemo promeniti ugao našeg posmatranja istih.

 

Kada nam se dešavaju lepe stvari,mi žalimo što ne traju duže. Ali kada bi trajale dugo one bi izgubile svoju čar. Postale bi nam svakodnevica i uopšte nam ne bi bile značajne. Kada nam se dešavaju ružne stvari mislimo da nam traju jako dugo. Često se osećamo bespomoćno. Ali upravo one nam pomažu da više uživamo i cenimo ono lepo što nam se desi. Onaj ko nikad nije bio bez novca, ne zna da ceni njegov značaj. Ljudi koji nisu bili teže bolesni, mnogo manje cene zdravlje....

 

Važno je naučiti iz svake situacije koja nam se desi izvući pouku. Naučiti živeti sa promenama jer ih se ne možemo i ne trebamo rešiti.

 

Trekbekovi (0) Komentari (9)   

 

Živela je izvan grada. Svaki dan je putovala do škole. Nije se isticala. Bila je prosečna, neprimetna. Kada bi ona izostala sa časa, a to se retko dešavalo redar ne bi ni primetio da je nema. Nije puno pričala. Čak i kada su je zapitkivali nešto odgovarala je najkraće što je mogla.

Uvek je bila spremna da odgovara, nikada u stanju da pobegne sa časa. Čak i onda kada smo svi bežali ona je ostajala i čekala profesora koji bi i nju pustio jer nije imao nameru da predaje jednoj osobi. Profesorima nije bila miljenica iako je uvek sve znala, ali je nisu ni mrzeli.

Nikada nije pokazala sklonost ni prema čemu. Uvek je učila i bila odlična, ali su joj ocene uvek bile niže od njenog stvarnog znanja,jer nikad nije znala ni u čemu da se snadje. Ona nije virila u svesku, nije se borila za sebe. Mirno se nosila sa svime što je bilo pred njom.

Danas posle godinu i nešto otkako je nisam video pitam se: Šta se s njom desilo? Niko od mojih bivših školskih drugova to ne zna. Niko je ne vidja, ne čuje za nju, ne sretne je. Možda više i ne dolazi u grad. Studira sigurno, ali gde, šta... Da se nije udala? Ko će znati?!...

Sa njom sam proveo četiri godine srednje škole. I šta znam o njoj?! Ništa! Ona o meni sigurno zna mnogo više. Puno ljudi koji su sa mnom proveli bar malo vremena me ne zaboravlja lako. Upečatljiva sam pojava. Ali koliko ljudi tako prodje kroz naš život i ne ostave trag?

Koji je razlog zbog kog nam ona nikada nije prišla? Zbog čega nikad nije prihvatala naše teme za razgovor? Možda je zapravo mi nismo bili dostojni, a možda se jednostavno bojala naše preotvorenosti. Ne znam da li ću je ikada više videti i da li ću imati priliku da je to pitam, ali bih to voleo!

Trekbekovi (0) Komentari (19)   

 

 

 

Zašto je ljudima važno ko je koje nacionalnosti? Zašto ne dozvoljavamo ljudima da ih upoznamo bez obzira na to koje su vere?

Skoro sam bio u jednom mestu u Bosni. U njemu su većinski narodi Hrvati i Muslimani. Ne znam da li i koliko ima Srba. Imali smo neki projekat tamo i išao sam sa nekim prijateljima. Bilo nas je nekoliko.

Stefan je bio organizator. Dok smo dolazili on je nazvao organizatora iz tog mesta da vidi kakvi su planovi za taj dan. Rekao je da će nas odvesti do mesta gde ćemo ostaviti stvari, pa će nas do početka naše prestave voditi na roštilj. Pripremili su nam odmor na jednoj "vikendici" u kojoj je smešten neki omladinski klub. Do tamo ćemo ići čamcem. 

Stefan nas je pitao da li se bojimo čamca. Svi smo klimnuli glavom da se ne bojimo. Sanja je rekla: "Ja ne bih da idem. Ne bojim se ja toliko čamca, ali Haris... Da je to Dušan, Petar, Jovan, Lazar... Ma nikakvih problema ne bi bilo. Nema veze i da oni ne znaju da plivaju, ali Haris... Ma nema šanse!"

Na kraju smo je nagovorili. Nije pričala puno sa Harisom, a i ostali su delovali sudržano. Tamo je bilo još nekoliko njegovih prijatelja. Kako su se predstavaljali, oni koji su stajali pored mene su mi na uho šaputali "Šta li su oni?"

Da li je zapravo važno, ko su i šta su? Prema tebi su fini, bolji nego pola onih koje znaš a Srbi su. Paze šta govore da te ne uvrede, trude se da ti bude što bolje. Pa zar je smak sveta što nisu Srbi. Meni je to neshvatljivo.

Znam da je Sanja izgubila oca u ratu. Ali Haris ga sigurno nije mogao ubiti. Bio je mali kada se to dešavalo. Da ga je i njegov otac ubio nije on kriv. Roditelji i rodbinu ne biramo. Ako je neko ubica, za njega nema opravdanja, ali ne možemo sve kriviti za nečiju smrt. Kada će doći vreme za pomirenje? Da li ćemo se ikad prestati trovati mržnjom? 

Dajmo priliku ljubavi. 

 

Trekbekovi (0) Komentari (12)   

Normal 0

 

 

 Sunce joj je polaku ulazilo u sobu ispunjavajući je toplinom. Nije ga želela, nije joj trebalo. Znala je da sunce nosi novi život, ali ona ni život nije želela. Ležala je budna, nije spavala celu noć, kao i obično. Nije ni razmišljala, samo je plakala. Tiho, da niko ne čuje. Srce joj je drhtalo kao kod malog preplašenog zeca. Razmišljala je da li da ustane, ali se bojala da nema snage za to. Svaki njen pokušaj da išta preduzme bio je neuspeh.

 

Mirna je već dugo bila udata, imala je dvoje predivne dece. Jedno je išlo u četvrti razred, a drugo je trebalo da krene u prvi na jesen. Njen brak je u početku bio veoma lep. Zapravo svima se činilo da je tako. Udala se veoma rano, tinejdžerska trudnoća koja se završila brakom. Morala je, u njenom mestu bi je «razapeli» da to nije uradila. Uostalom, ne bi imala ni podršku roditelja da je drugačije postupila. Udala se za Stefana, iako su se slabo poznavali.

 

Stefan, on je bio glavni frajer u gradu. Završio je neku trogodišnju školu, ko zna kakvu i ko zna kako. Njegovi roditelji su radili u inostranstvu, tako da mu novaca nikad nije nedostajalo. Oženio se s Mirnom, iako brak nije bio za njega. Zapravo, ništa nije bilo za njega. Ima takvih ljudi, za koje ništa u životu jednostavno nije. Lutaju po ovom svetu bez cilja, svrhe. Nema ih puno, ali ih ima.

 

Bilo im je lepo prvih par godina. Rodilo se dete, muško. Bili su srećni, presrećni. On je čak otvorio i neku radnju i počeo da radi. Njegovi roditelji su im kupili stan. Imali su sve, skoro sve. Stefanu je ubrzo dosadio plač bebe, brojne obaveze. Dešavalo se da i po nekoliko puta dodje kući pijan. Mirna je bila smirena. Nije se previše uzrujavala, mislila je da će poroći. Ali jedino što je porlazilo bili su dani.

 

Pričalo se da je vara na sve strane. Jeste da su to bile čaršijske priče, ali ne kaže se džaba «gde ima dima ima i vatre». Ovde ne samo da je bilo vatre, nego je požar buktio i više nego što su ljudi pričali. Ona se pravila gluva, nije želela da veruje u to. Dobili su još jedno dete. Ovaj put devojčicu. Pred ljudima su zaista delovali, kao jedan skladan mladi bračni par. Svi su govorili, da je iz te trudnoće koja je bila neželjena rodjen jedan lep brak.

 

Stvari su zapravo bile drugačije. On je pio, ona patila sama. Prijatelja nije bilo. Jer se većina razlišla, studirali su.  Dolazio je kući, sada svaki dan pijan, ako bi uopšte i dolazio. Nije smela ništa da mu kaže jer bi se to završavalo sa modricama po njenom telu. Da, život joj je postao pakao. Pokušala je da ga napusti. Odlazila je ali se vraćala i tako već dve godine.

 

Sinoć, sinoć ju je premlatio više nego ikada. Deca su preplakala celu noć, ona nije mogla više da plače. Nije bilo suza. Samo krv se slivala niz njeno bledo lice. Srce joj je lupalo kao da će svaki čas da pukne. Nije osećala bol, iako je bila pretučena. Osećala je prazninu. Konačno je shvatila sve svoje greške. Shvatila je da ne živi niko sa nijm i da niko ne zna kako je njoj. Postalo joj je briga šta će misliti drugi. Konačno, nakon toliko godina. Više nije imala šta da izgubi, ali nije imala hrabrosti ni snage ni za šta. Bila je ispijena.

 

Sunce je počelo da joj prži rane, još uvek sveže i bolne. Pogledala je pored sebe, on nije bio tu. Pored nje je stajao samo krvav jastuk. Natopljen njenom krvlju. Ustala je, u onoj pocepanoj spavaćici, povela decu i krenula. Nije znala kuda će, ali je znala da nekud mora.

 

Bojala se da je ne pozove da se vrati. Znala je da bi se vratila. Zbog toga je otišla u policiju. Čekala je veoma dugo da bi ustanovili čija je nadležnost. Prebijena žena, a niko nema da je primi da je sasluša. Nakon nekog vremena ušla je i ispričala sve. Gušila se u suzama...

 

On je uhapšen... Proveo je u zatvoru neko vreme. Razveli su se. Ona je dobila starateljstvo nad decom. Stan je prodala i odselila se. Živi u drugom gradu. Uživa u deci, otkriva čari života. Ponovo je rodjena. Jedino što se zapita jeste: zašto joj je trebalao tako dugo da shvati da NIKO nema prava da joj uništava život.

Trekbekovi (0) Komentari (31)