Nekada me neke stavari znaju udaljiti od stvari koje volim i koje me ispunjavaju. Jednostavno, osetim neku neugodnost, neko grčenje u želucu i trudim se držati se podalje od onoga  što volim kako bi taj osećaj nestao.

Ali uvek me nešto vuče, nazad na ta mesta. Borim se sa sobom. Prelamam se... Pokušavam, ali opet shvatam da to nije više isto kao što je bilo. Posmatram sve na drugačiji način. Nekako mi više nije tako opuštajuće. Pazim na svaki korak i to me zamara. Svaki put se prisetim svega i onda jako pazim na sve što činim.

Prestaću da mislim o tome. Pisaću, ponovo. Pisaću šta želim. Prestaću da razmišljam da li je to dobro, korisno ili ne.

Neću dobrodošlicu, jer nigde nisam ni odlazio. Sedim u istoj onoj stolici u kojoj sam vam piskarao i nekad. Nisam isti... Zapravo jesam, samo su moji osećaji i moji stavovi malo promenjeni. Ne puno, jer „vuk dlaku menja, a ćud nikada“.

Ovo je moj po ko zna koji povratak. Uporno pokušavam otići, ali ne mogu. Jednostavno volim ovo mesto.

Svi obično pišu neki svoj uvod na početku blogovanja.

Zaboravljam na sve i krećem sa novim uvodom! Čitamo se!

Nedostajali ste mi!

Trekbekovi (0) Komentari (8)