20:00

-Da li da izadjem večeras? Ne znam baš, imam da učim, a baš mi se izlazi?

-Ja ne bih!

-Ali ja volim da izlazim, mogla sam izaći?!....Ili je možda bolje da ostanem da učim?

-Ako mene pitaš ja ne bih, već sam ti rekao. Ja ne mogu da izlazim kad znam da za dva dana imam kolokvijum koji nisam dobro spremio, ali ako ti misliš da ga možeš spremiti onda ok.

-Pa možda ja to i znam, ne znam baš dobro. Ne znam, neću izaći, a baš mi se izlazi. U stvari ipak ću ja izaći. Pa ću ustati ranije da učim.

-A nećeš spavati kod S?

-Ne znam, možda sam trebala. Videću, ne verujem da ću. Ma doćiću ja kući, ali ću ti ipak javiti oko 11 da znaš.

-Ok.

23:00

-Ja ću spavati kod S.

Ne volim neodlučne. Ako hoćeš nešto stani iza toga i bez nečije potvrde ispravnosti tog postupka. Ukoliko želim da izadjem, izaćiću. Zašto moram pitati nekoga da proverim da je to ispravno. Zašto mi neko mora potvrditi da je  to ispravno? Pa šta i ako nije. Velika stvar. Ljudi smo, grešimo. Ako napravimo grešku nije propast sveta, samo je potrebno da je budemo svesni.

Smeta mi ako me neko pita za mišljenje, a posle ponovo uradi po svom. Zašto me onda uopšte pitaš za mišljenje? Da ti je stalo poslušala bi me, a ne bi opet uradila po svom. U čemu je poenta? Kada kažem ono što ti želiš da čuješ, tada ću te poslušati, u suprotnom, ja ću po svom. U tom slučaju mi je draže da me samo obavestiš o ishodu.

 Možda sam ja samo namćor, ali jednostavno nemam razumevanja. Dobro, možda jednom i da razumem, ali svakodnevno bombardovanje ovakvim i sličnim nedoumicama me izludjuje. Imam osećaj da takva osoba ne pati od manja samopouzdanja, već od straha preuzimanja odgovornosti za svoje postupke i odluka. Ja ako mislim da je ispravno glavom kroz zid i siguran sam u to, ja ću udarati dok mi ne otpadne, ali sigurno neću pitati nekog šta misli po tome da bi mi rekao da sam u pravu.

I za kraj: Odluči se Lepa! :)