Nekada pomislim da čovek može da pada samo do odredjene granice. Da i oni koji visoko i nisko lete padaju na isto. Mislio sam da od zemlje nema dalje, ali očigledno sam se prevario.
Taman kad sam pomislio da sam video sve, da je to najgore, jer ja za gore od toga znao nisam ali onda se desilo nešto još gore. Ne kažu džaba «od svakog zla ima veće».
Bio sam u situaciji da to kažem i pomognem sebi. Rekao sam to... I onda... Osećam strah... Bojim se, bojim se istine koja je izašla iz mojih usta. Istina je sve što sam rekao, i rečena je! Nema nazad... Svakim danom osećam krivicu, iako nisam kriv. Grize me savest iako sam po njoj postupio.
Strah me je... Strah me je izgovornih reči, jer zvuče grozno...Istina je nekad prestrašna... Bilo mi je bolje da sam živeo u zabludi. Bilo bi mi lakše... Ovako znam šta se dešava i osećam strah.
Želim da osetim onaj zagrljaj kao iz detinjstva. Želim da me neko zagrli i kaže da će sve biti u redu. Biće, znam to. Ali kad sam to kažem sebi ne zvuči uverljivo. Koliko god znao da odglumim neke stvari i da druge uverim u njih, sam pred sobom nemam tajni. Znam svoje slabosti, znam sve rane... I kad ostanem sam, često me zabole. Stegnem zube i nastavim dalje...
Danas, danas to ne mogu da učinim. Jednostavno ne mogu da izdržim sve to što se skupilo ispod maske... Moram to da kažem a ne znam kome... Ovde imam prijatelje, ali ne tako dobre da sa njima mogu sve to da podelim. Roditelje ne mogu da zamaram, nisu ovde, samo će ima biti ružno i osećaće se užasno zbog mene, a pomoći mi ne mogu više od onog što su mi učinili... Jednostavno pred njima kažem da je sve u redu iako i oni i ja znamo da nije. Tako je lakše i meni i njima.
Osoba kojoj mogu sve da kažem, pored roditelja nije ovde. Ona je kilometrima daleko. Telefon ne može da prenese pogled, zagrljaj... tišinu...
Ne znam koliko ste shvatili iz ovog teksta... Ne mogu, zaista ne mogu i ne smem da pričam o ovome. Brinem se da ne saznaju ljudi koji su povezani sa tim... Proćiće, a kad prodje javiću se.
