Svedoci smo da pored ovog našeg, fizičkog, realnog sveta paralelno egzistira još jedan. Taj svet je zapravo simulacija realnog sveta, odvija se nezavisno od njega i svakim danom raste broj ljudi koji «svraćaju» u taj svet. Nameću mi se pitanja koji svet je bolji i kome je bolje pripadati.

Kada sam čuo prvi put čuo za blog, to mi je bilo skroz neobično, zanimljivo, interesantno, baš kao i sve ostale nove stvari. Dugo mi je trebalo da počnem da pišem, da se uključujem u diskusije. Mislio sam da to nikog neće interesovati, da to niko neće čitati, da je potpuno bespotrebno da ja počnem da blogujem. Zašto bi nekome moje mišljenje bilo važno. Očito nisam razumeo blog zajednicu.

            Ipak, odlučio sam da počnem da pišem. Prvi blog koji sam napravio nije bio na blog.rs. Bilo mi je veoma interesantno. Javljali su se razni ljudi, neki su hvalili tekstove, neki kritikovali, diskusije su se razvijale. Moram priznati da je to bilo u manjoj meri nego na ovoj adresi. Imao sam ne baš puno komentara, i to mi je povremeno smeta. Kasnije sam se navikao. Broj je postao nevažan, jer sam primetio da mi je draže kad mi neko ostavi komentar koji je povezan sa tekstom ili nego komentar kako bi neko preko mog bloga posetio njegov.

            Taj blog sam napustio, razočaran i mislio sam da više nikad neću blogovati. Razočarala me je jako jedna osoba koja je posećivala moj blog. Neke reči, koje nisu bile u vezi mojih tekstova su me jako zabolele. Mislim da bih lakše podneo nož u srce nego te reči. Dugo mi je trebalo da krenem u novu avanturu. Ali konačno sam skupio snage i počeo. U samom početku nisam pisao ovako često, nisam komentarisao tudje članke iako sam ih redovno čitao. Želeo sam da vidim ko me čita, jer su mi tekstovi zanimljivi a ko kako bi se njegovo ime našlo ispod mog teksta. Vremenom sam se opustio. Video sam da ovde ima divnih ljudi. I sada ću se vratiti onome što sam hteo reći već odavno:

            Blog life i real life su dosta slični. (nisam filozof, ni sociolog, ovo su samo moji stavovi) Jedan bez drugog ne idu. Iako mnogi mogu reći kako na blogovima «vise» ljudi koji nemaju privatni život mislim da je to netačno. Naravno ima i takvih ali mislim da velika većina nije. To su po meni ljudi koji imaju lep, bogat društveni život. Jer ako to nemaju, o čemu će onda pisati.

            Razlike izmedju ova dva sveta su velike. Ljudi su na blogu mnogo demokratičniji. Imam osećaj da se dijalog razvija mnogo lepše nego što je to u realnom svetu. Ljudi nekako lakše prihvataju komentare onih koje ne znaju lično. Manje ih bole ta neslaganja.

            Razlika je i u tome što se na blogu često ne bojimo otkriti svoje veće tajne, strahove, boli, rane... Malo je ljudi kojima bih ja rekao neke stvari koje ovde smem da napišem. Samo oni i znaju za moj blog. Drugi ne zaslužuju da ih znaju. Zbog tih tajni, podeljenih emocija osećam veliku bliskost sa ljudima čije tekstove čitam, komentarišem, sa onim koji moje tekstove komentarišu. Bez predrasuda pričam sa različitim ljudima. Nekim starijim nekim mladjim. Menjamo mišljenja saznajemo novo... Ma blog life je zakon!!!

 

Trekbekovi (0) Komentari (50)   

Moja vera

Zapitaju mene često:
što sam uvek vedra lika,
kako grubu sudbu snosim
 bez vapaja i bez krika?

 Kažem tada: u mom srcu,

Jedna svetla iskra ima,
 koja vada daje smisla
 mom životu i snovima.

 Samo pravom verom čovek
i u bedi mira nadje,

S puta pravde i istine
u životu retko sadje…”

 

 

(autor meni nepoznat)

 

Volim proleće, volim sunce, volim život... Ustao sam rano, neispavan, ali me je obradovalo sunce, toplo vreme, proleće koje mi se čini sve bliže. Stao sam ispred ogledala, neobazirući se na to što verovatno kasnim, «razvukao» sam osmeh, kojim sam pridržavao podočnjake, da se ne vide. Znam da slika nije nimalo prijatna ni lepa, ali sam osećao u sebi neku sreću.

            Često tako iznenada, nenajvaljeno osetim radost, sreću, što sam živ, što postojim, što umem da se smejem, što znam da plačem. Što mogu da budem nežan, a znam i da budem grub. Što je u meni skupljeno toliko toga različitog. To mi pomaže da idem dalje, da se nadam i da znam da će doći još bolje sutra iako ni danas nije loše.

            Ljudi me često pitaju zbog čega se stalno smejem, odakle mi snaga, energija... Ne znam šta da im kažem. Zanemim i samo se osmehnem. Znam i ja za bol, ali kod mene je bol samo kratkotrajni šok. Život je prekratak da ga trošim na tugu, na žalost. Jednostavno danas si tu, sutra te možda nema. Pa ako mi je već život dat, onda bar mogu da uživam u njemu.

            Znam se rastužiti, čak i plačem, mogu i pred drugima, ne smeta mi. Plačem od besa, od tuge, od bola... Ali se nakon toga nasmejem i krenem u novo. Verujem uvek u bolje. Verujem u moć znanja, verujem u skromnost i za sada imam sreće.

            Posmatram neke ljude koji me okružuju. Rodtelji su im kupili stanove da imaju dok studiraju, opremljeni su nema čime nisu. Dobijaju novaca koliko žele, ali njihove oči se ne smeju. Ne raduju se više ničemu. Zbog toga što imaju sve.

            Meni roditelji nisu mogli kupiti stan, jedva su skupili da mi plate studije i da mi obezbede normalne uslove za život. Drago mi je zbog toga, nisam nezahvalan. Zbog njihove žrtve moj uspeh mi poslaje još sladji. Drago mi je zbog svakog malog i velikog uspeha. Radujem se i tudjoj sreći. Jer ako ste okruženi srećnim ljudima ne možete biti tužni.

            Kažu mi da sam lud zbog toga što želim pomoći svima. Kažu mi da ne pomažem drugima. Pita me skoro, jedna prijateljica zašto ja hoću svima da pomognem, zašto da neko položi ispit bolje od tebe a da mu ti objašnjavaš. Pa šta. Zašto će mi znanje ako ga čuvam u sebi? Zar nije lepše sedeti sa nekim u društvu, pomoći mu da uspe i on. Naravno lepo je kad je taj neko tebi zahvalan. Meni je to velika sreća.

            Često sam se susretao sa ljudima koji su se koristili nečim mojim i ostvarili veliki uspeh, a mene se nisu ni setili. Pa ne trebaju meni pare, ne tražim da me časte. Ali je red da se zahvale. Meni je to dovoljno da se i ja sa njima osećam srećan. Ali i to prodje, a vi znate da ste se vi poneli dostojanstveno, pa mi onda sve to bude još draže.

 

Eto tako, ja sam srećan! Nadam se da ste i vi, onda ću biti još srećniji!

Trekbekovi (0) Komentari (22)   

Osećam se fenomenalno. Ne mogu da verujem da se moj blog našao na VREDI listi. Zahvaljujem se svima koji su posećivali moj blog, čitali moje tekstove, komentarisali... Hvala vam puno, što mislite da ovo što radim VREDI, nadam se da me ovaj uspeh neće promeniti :) I naravno da ću opravdati, ukazano mi poverenje!

Hvala još jednom! I posužite se slavljeničkom tortom :)))

 

 

 

Trekbekovi (0) Komentari (19)   

"Videla žaba da se konji potkivaju pa stala u red." Time su se vodile cure koje su postale veoma popularne na današnji dan. Koga interesuje njihova izjava u vezi sa kradjom robe u ime Kosova izvolite pa pogledajte(preuzeto sa sajta b92):

 

 

Trekbekovi (0) Komentari (23)   

 

Divan dan. Sunčano, a sunce mi uvek ulepša dan. Ne žalim ni zbog toga što sam morao rano ustati. Toliko mi je divno da čak ni o politici i Kosovu ne želim da pišem. Ne želim da rizikujem da se iznerviram.

 

    Pisaću vam o jednoj divnoj knjizi-basni, "Ko je maznuo moj sir?". Ja sam rekao sebi da je moram kupiti, uskoro. Drugarica mi je dala i pročitao sam je u jednom dahu na predavanju. Oduševio sam se, tako sam se prepoznao, otkrio kakav sam, šta treba da radim da to promenim. Predivna knjiga.

    To je zapravo jedna basna, koja se provlači kroz knjigu. Priča je o miševima i ljudima, o našem strahu od promena, strahu od života u novom neistraženom. Priča o tome kako se bojimo novih stvari i kako ih često odbacujemo ili  sporo prihvatamo u naš život. A život je zapravo i sastavljen od traganja za novim i neprestanog usavršavanja.

    Ne želim da vam prepričavam knjigu sada, samo bih vam je toplo prepuričio, da je kupite, ili uzmete iz biblioteke,ali da je u svakom slučaju pročitate!

    Kao što bi rekla domaćica:

Prijatno! ;)

 

Trekbekovi (0) Komentari (24)