„Slušam reči u prolazu, tražim poznati zvuk. Ritmovi se prepliću u vazduhu. Toliko buke, a takav muk. Kako mami i opija ovaj veliki svet... Toliko vatre, a takav led...Noćas mi treba moja ulica... Moj grad sa prvim dahom proleća što budi bol u grudima. Noćas mi treba moja ulica, dvorište moje moja ograda...“

            Kada sam kretao na studije bio sam srećan, pun nade, ambicija, željan novih iskustava, poznanstava, pun želje da napustim malu sredinu i krenem u veliki grad. Na odlasku sam rekao da bih voleo da se više ne vraćam, mislio sam da mi moj grad neće toliko nedostajati.

            Zaista, nije mi nedostajao prvi mesec dana, nije ni drugi, ali sada kada je počeo treći mesec, ja želim da vidim svoje ulice, svoj grad, ta divna lica. Možda je to zbog toga što vidimo da nešto vredi tek kad to izgubimo. Ja sam kukao kako živim u provinciji, kako nemam mogućnosti ni zašta, mrzeo sam to što znam skoro sve ljudi iz grada....

             Danas...Danas mi nedostaju svi ti divni ljudi. Ljudi koji su uvek spremni da pomognu, bez obzira da li su sa mnom dobri ili ne.  Oni koji će uvek, bez ikakve potrebe za povratnom uslugom pomoći... Možda se neki neće složiti sa mnom, ali ljudi u malim gradovima su mnogo biliži, više razgovaraju i manje su surovi.

              U velikim gradovima svi gledaju svoja posla i nemaju vremena za druge, za divne duge razgovore... Na ćaskanje sa prijateljima uz kafu, za duge šetnje kraj reke u proleće i jesen...  Nemaju potrebe da sa drugima dele svoje emocije, da savetuju druge i primaju savete, izgubili su sve ljudske osobine. Sve su bliži robotima... Nemaju dušu...

               Znam da ću verovatno biti osudjen od svih onih iz velikih gradova, ali znam da će me napasti i svi oni iz malih, koji će reći: lako je tebi da patiš u velikom gradu, zašto nisi ostao u svom pa uživao. Mogu samo da kažem da nije problem malih gradova to što svi zabadaju nos u tudja posla, što ljudi vole da se ogovaraju. Problem je u nama i kako to doživljavamo.

                Shvatio sam da meni uopšte ne smeta to što me neko ogovara, što nije raspoložen da prihvati promene. Ljudi su takvi jer nisu upoznali drugačije, zbog toga se treba truditi i u male sredine uvoditi novitete, nekada će to naići na otpor, ali nekada može rezultovati uspehom.

                  Kako god bilo, u meni je srce ostalo. Srce koje kuca za moj mali grad, za moju provinciju...                                                                                                Provincijalac